Na današnjoj poetskoj sceni, Radoman Kanjevac je osobena pojava. Izvan lobija. Izvan zatvorenog kruga tobož nacionalno i verski svesnih, umetnički skoro incestuoznog, koji deli nagrade, priznanja, počasti strogo kontrolisano, unutar sebe... Ne pripada tom  lažno pravoslavnom karavanu koji putuje od grada do grada, porte do porte, šatre do šatre, bulazneći svoje bljutave pesmuljke, nazivajući to kakve li ironije, "pesničkim prinošenjima." Drugačiji i svoj, Radoman Kanjevac piše  stihove, gradeći jedan intimni, lični svet, koji je jednako i svet normalnog, običnog čoveka, zateknutog u ovom nerazumlju i obezdušenju, nepripremljenog na ova zla  vremena.  Stav Radomana Kanjevca je duboko čestit, ne pristaje na udvorištvo i pripadnost književnoj mafiji, a njegovim pesmama dominira atmosfera, koja ima tendenciju da obuzima, da se širi i prenosi dalje...Poezija hrabra tokom 90-ih, buntovna i odlučna u obračunu sa tadašnjim režimom, a danas distancirana od onih koji su ga rušili, koji su razočarali i izneverili sopstvenu borbu. Dominira ljubav u jednom opuštenom obliku, bez lažnih zanošenja, na površini je čista, iskrena emocija, a ako se nešto i učini patetičnim, taj sen patosa, kod Radomana Kanjevca ima čvrstu podlogu. Provereno. Pripremajući se da predstavim našeg gosta, kratko, a da ipak nešto kažem, čitao sam antologiju rok poezije...Dors, Zapa, Cepelin, Dilan, Pink Flojd, Kvin, Leonard Koen... Radoman Kanjevac pripada tom nervu, tom senzibilitetu i pogledu na život, svet, ljude i ljubav...A opet...evidentno je da pripada i kulturi i duhu koji su iznedrili Andrića, Crnjanskog, Mešu i Popu. Pročitao sam mnogo njegovih pesama i verujte mi na reč!

Vladimir Dulanović