Atina

 

Na trgu
Na pustom polju u srcu grada
Kameni pločnici odbijaju sunce od planete
Starac priča neku staru priču o moralu
Sparta ćuti
Neki prosjak pokušava od sudbine da napravi šalu
Svi se smeju
A najviše jedno malo, tamnoputo dete
Nebo vedro, u najlepšem podnevnom izdanju
Ravnodušne koze brste
Tek procvale maslinove grane
Jedan mladi čovek ćuti, odsutan je poput umetnika
I ne sluša mudre reči starog govornika
Žena mu je u drugome stanju

 

Stagira

 

Varvari su dolazili s juga
S mora, vetrom okupanih brda
Carski lekar Nikomah je bio medju njima
Kad mu se rodio sin, ozbiljan, očiju plavih
Neka je žena rekla svima u poverenju
Ovo će biti učitelj
Samo je kamen mogao to da pomeri
Mesto u kome je rodjen, severno od Atosa
Nekoliko puta rušili su do temelja
Od svoga učenika, najvećeg osvajača, nije tražio novac
Zahtevao je samo rekonstrukciju grada
U kom je njegovog oca lečio njegov otac

 

Mesamvria

 

Vetar sa Belog mora
Plaho je duvao u jedra Odiseja
Dok su mu galebovi krilima
Jedini pokazivali put
Kuće na četiri vode, sa terasom ka nebu
Radile su na Mesec, nepouzdano žut
A kamen nesebarski, koji se kupao noću
I grešan sunčao danju
Kad bi se more povuklo, drhtao kao prut
Nebo je imalo boju izbledelog mastila
Sa starih pisama, tamo gde nedostaje stranica
A on je plovio mirno ka gradu sagradjenom
Na mestu koje će jednom biti granica

 

Konstantinopolis

 

Lepotu finih linija
I meki šum talasa u predvečerje
Nisu razumeli ratnici sa severa
Ovde
Na raskrsnici vetrova
Najlepši hramovi menjali su imena
Razapeti na tri mora
Kao pesnici u diplomatiji
Bog je jedan, piše na svakom zidu
Koji poznaje slobodu
A ko poželi da prodje sa ovog na onaj svet
Mora preskočiti vodu

 

Đurđevi stupovi

 

S jednog brda
Iznad reke Raške
Kroz oblake ovlaš razmaknute
Otac Petar posmatra Kosovo
Lete misli
Ptice mudro ćute
Zvono, smiraj drame u trenutku
Pogled mirno lebdi nad ravnicom
Reka spaja Sopoćane s morem
Nebo spaja nauku sa verom
Pogled, ovo brdo s Gračanicom.

 

Jerinin grad

 

Na vrhu brega
Koji se vidi čak i sa Kineskog zida
U ogledalu punog meseca
Radja se novi život
I četa mrava, pozdravljajući promenu
Staru tvrdjavu preseca
Počasnim korakom, kolona jedan po jedan
To više nije grad
I ona vrata ne otvaraju se često
Ali je neko ovde još uvek mlad
I neki putnik, umoran, iz daleka
U njenoj sobi, koju čuvaju orlovi
Od polovine petnaestoga veka
Naći će toplo i neočekivano mesto

 

Kapošvar

 

Sunce se spušta iluzijom neba ravnodušno
Kao niz pokretne stepenice
Na Trg Lajoša Košuta u Kapošvaru
Ništa lepše ne videh u majci prirodi
Stari hotel i dve crkve lepe kao laž, kao ukras na torti tog trga
Pet je, kažu, sati u petak popodne
Ne čuje se ni blizina ostavljene reke
Ni visina breze, ni vetar, ni glas
Pa se setim jedne stare vojvodjanske pesme
O gradu u kome nema ništa
Samo stari Pišta svira kontrabas
Šetam kroz taj prizor kao kroz budućnost
Ovde bih mogao umreti bez tebe

 

Krakov

 

U kasni ponoćni sat
Jedna žena zatvara knjigu mojih pesama o gradovima
Oblači svoju staru spavaćicu
I odlazi sama u svoju postelju
To nije moja bivša ljubavnica
To nije nastavnica srpskog jezika u provinciji
To nije čak ni moja stara majka
To je dobitnica Nobelove nagrade za književnost
Poslednji živi stanovnik Evrope

 

Prag

 

Na Staromestske namjesti krišom se spušta jedan sneg
Pahulje sleću sa neba na kamen desantom
Kao mali beli padobranci
Herbert fon Karajan za to vreme
Disciplinuje prašku filharmoniju
Mašući palicom pred muzičarima kao general pred oficirima
Gledajući u partituru kao u topografsku kartu
Antonjin Dvoržak ne može očima da veruje
Divno, kaže moja devojka, ovo sam čekala celog života
Sneg na Vaclavskim namjestima, pahulje kao padobranci
Jednom ćeš me dovesti ovde i ostaviti samu..

 

Kalinjingrad

 

Kad bi šetao
Spuštenih obrva i dugog pogleda
Sa mislima u dalekim južnim krajevima
Mogli ste naviti sat u vedar zimski dan
Po času kad je prolazio, sa štapom i kanapom
Danas u katedrali, jedinoj očuvanoj
U starom pruskom skloništu za jeretike
Izbledela je ploča stara trista godina
Ali su misli njegove svežije no kapi kiše
Imanuel Kant, u prolazu kroz život, opisao je nebo

 

Istambul

 

Dečake od sedam godina
Otimali su od svojih majki
I odvodili u tvoje zlatne zidine
Tamo su ih učili da zaborave ono što su prvo zapamtili
Tamo su ih učili stranom jeziku
Tamo su ih učili veštini ratovanja
Godinama su bili strah i trepet u svojim rodjenim selima
Da li je to razlog da ne volim tvoje mirne obale
Da li je to razlog da ne volim tvoje šadrvane
Da li je to razlog da ne volim tvoje nespokoje
Razapetom na tri mora, ni tebi lako nije bilo
Morao si da menjaš i sopstveno ime da bi preživeo

 

Beograd

 

Jutro
Čuju se ptice i nasmejani gradjani
U kavezima automobila
Reka silazi niz pocepanu ulicu
Sveci razmišljaju o prolaznosti vremena
Žene proveravaju ispravnost ključnih odluka
Na ličnoj karti svojih nadošlih dlanova
Neko otvara krila moga prozora
U sobi ništa osim ravnih, žutih podova
Daleki zvuk sirene sa pretovarenih brodova
I jesen lepih, neostvarenih planova...

 

Bern

 

Medvedi su hodali na prstima
Tvojom ludom sobom devojačkom
Ulicom Arsenija Čarnojevića prolazili su vekovi
Na tankom svetlu neona moga mobilnog telefona
Mali koverat je najavljivao misao za laku noć
Da li ste naručili budjenje, neko je nežno pitao
Dodirnuvši te mekim jastukom svoje ogromne šape
I nastavio da hoda u pravcu Bežanije...
Bilo je pola pet u Bernu
A možda i ranije...

All rights reserved®. Used by permission of the author.
Copyright©2003. by Radoman Kanjevac