Raška
Sa te visine
Kad se pogleda na dole
Djurdjevi Stupovi se vide kao pečurka
Na vrhu malog brega u dolini
A Raška, ta mitska reka
Po kojoj plove praznici, od Sopoćana ka Studenici
Kao ukrasna traka kojom se pakuju pokloni
Tanka i skupa, skoro nevidljiva
Ne teče samo kroz ovu ravnicu i kroz ovu pesmu
U vidu magle sa nje isparavaju moja najdalja sećanja
I dobar čitalac
Može je naći u svakoj mojoj rečenici.
A kada padaju kiše
Dolinom u kojoj su krunisani srednjovekovni kneževi
Dok su se druga deca igrala sa drugom decom
Ja bih video dugu u sedam pastelnih boja
Kao andjeoski oreol, od Golije ka Deževi.
Slava
Kad bi došao kum
Ogrnut vučijom kožom
Na sveže potkovanom konju Alatu
I tetke iz Korita,
Nakon tri dana jahanja kroz Djalovića klisuru
Osetio bih u vazduhu miris tamjana
I voda bi, kao vosak, počela da kaplje
Sa ledenica
Koje su danima visile sa krovova
A kad bi prijatelj iz Deževe počeo da se priseća
Slavnih Balkanskih ratova
I stari solunci kad bi se počeli
Svojim herojstvom hvaliti
Moj stric bi sa tavana doneo skraćenu pušku
Najbolje ručne izrade ( kupovali smo domaće)
Samo što nikad nismo znali
Sa koje strane će (kad se povuče oroz)
Svečani plotun opaliti.
Likovi
Njihova su lica
Vetrom i suncem negovana
Stotinu hladnih pešterskih godina
U njihovom pogledu vidi se krvna osveta
Nekih dalekih bezimenih rodjaka
A u glasu im čuješ
Ono što mami čopor gladnih golijskih vukova
U rano jutro planinsko
Kada se čovek plaši tišine više no nepoznatih zvukova.
Imena loše pamtim
Ali svakog se lika sećam
I tih glasova
Po kojima bih se mogao vratiti
Sa puta oko sveta
U jednu kolibu nadomak Jankova kamena
Da sa te visine gledam kako putuje planeta
Koju će Gospod jednom, kao na seoskom vašaru
Okrenuti unazad i baciti sa ramena.
Reke
Iznad ostrva
Preko kojeg su se gledale,
Sa jednim okom poluotvorenim,
Vojske najvećih bivših carevina,
Sinan Paša posmatra prirodu.
I vidi čisto ogledalo Dunava,
Naoštrene zvonike crkava
Rasporedjene po lepom zemunskom bregu
Od kojeg se ne vidi Evropa
I gardoš kulu Sibinjanin Janka,
Do pola sakrivenu u januarskom snegu
I zaledjene reke koje se spajaju mirno,
Hiljadu godina, bez prestanka.
I Sinan Paša oseća
Kako je teško razumeti ljude
Sa obe strane vode
I kako reke ponekad imaju snagu
Moćniju od slobode
Note
U tihom miru katedrale
Pod svodom
Koji podseća na kape
Šivene samo za pape i kardinale
Slušam orgulje u nekom tihom duru
I pitam svoje čulo za poeziju
Da li je blaženi Johan Sebastijan Bah
Pio
Ko ga je voleo
(Sa kim je u šemi bio)
Kad je pisao te neuhvatljive note
Ovlaš okačene o nebo
Kao zvezde
Sa pogledom na ravnodušne oblake
Naslonjene o vekove i crkve
Koje ne čuvaju tragove
Ali prepoznaju korake...
Susret
Ne postoji reč
Koja može opisati vreme
Izmedju tvoja dva pogleda
I nema načina
Da se okonča ova hemija
Niz eksperimenata u kratkim intervalima
Poput ogleda
Niti postoji reč
Koja bi opisala tišinu
Izmedju tvoja dva poziva
Jer ono što se dogadja
Nije samo sudar svetova u kosmosu
Otisak proleća na tvojim pospanim kapcima
Jutro u sobi sa pogledom na reku
Glas koji čujem sa prvim jutarnjim vrapcima
Slučajan susret farova automobila
Prvi sudar u dvadeset i prvom veku
I jedan osmeh na kraju Lerchenfeldstrasse
U kojoj nikad nisi bila...
Klima
Promenilo se vreme, promenila se klima
Promenila se jesen, promenila se zima
Promenilo se more, promenio se vetar
Promenio se ritam, promenio se metar
Promenio se kosmos, promenio se red
Promenilo se mleko, promenio se med
Promenili se ljudi, promenio se pol
Promenio se rok, promenio se rol
Promenio se cvrčak, promenio se mrav
Promenio se januar, promenio se maj
Promenio se početak, promenio se kraj
Promenili se ratovi, promenio se mir
Promenile se razlike, promenio se zbir
Promenila se magla, promenio se sneg
Promenilo se vino (promenio se Breg),
Promenio se pogled, promenio se glas
Promenio se čak i vazduh izmedju nas
Ali te tvoje oči krupne, crne i bistre
One se nisu promenile, one su ostale iste.
Intermeco
Samo da još ovo završim pa da počnem da pišem
Da očistim sneg ispred vrata našeg apartmana
Da pročitam novu knjigu Orhana Pamuka
Da kupim neke sitnice od kojih se živi
Da se posvadjam sa svojom divnom suprugom
Da otputujem u mislima na jedno jadransko ostrvo
Sa jezerom u kome se nalazi ostrvo na kome se nalazi manastir
Da kupim hranu za našu sivomaslinastu mačku
Sa kojom nemam odnos neograničenog poverenja
Da na jednom od niskobudžetnih filmskih kanala
Pogledam stari domaći film o skoroj propasti sveta
Da pročitam elektronsku poštu
Da preslušam novu ploču Darka Rundeka i Kargo Orkestra
Da pitam staru majku za njeno roditeljsko srce
Da se nasmešim jednoj devojčici
Kojoj bi današnji dan zbog toga mogao biti praznik
Da zaspim, kao dete u autobusu
I da se probudim sa osećanjem divne prolaznosti života
Čarls
On veruje da vreme brže prolazi kad čovek prevali šezdesetu
Iskreno, meni se čini da to počinje ranije
I što se više bližimo kraju sve se bolje sećamo početka
Te večeri, u Sali Kulturnog centra, podrhtavao mu je glas
Prošle su tolike jeseni, malo je zaboravio jezik
Uprkos godinama, ne bi se moglo reći da je postao star
U zemlji u koju se odlazilo bez četke za brijanje
A vraćalo se na konju, kao pobednik ili janjičar
Neka žena, sa naočarima erotski zamagljenim od uzbudjenja
I frizurom grejanom pod haubom, specijalno za ovu priliku
Rekla je na početku gomilu nepodnošljivih fraza
Uprkos tome, nije bilo ni malo trijumfalizma u tom povratku
On je čitao svoje brušene, skupe, jednostavne stihove
I ta sala je, usred ove pustinje, pomalo bila hram, pomalo oaza
Pesnikinje, čijem uspehu je posvetio neke svoje nesanice
Došle su da se poklone prevodima svojih pesama
Sve je, na prvi pogled, bilo predvidivo, kao u lošem filmu
Ili na dobro organizovanoj sahrani
Medjutim, u toj nesigurnosti,
Na koju se tako neočekivano oslanjao njegov glas
Bilo je neke renesansne čistote, neke divne poezije
Koja ga je zauvek činila delom nas...
Osmeh
Ponekad osetim kako mi nedostaje tvoj glas
Tvoj smeh koji me prati misteriozno sa okolnih brda i planina
Poput dimnog signala koji najavljuje topot Indijanaca
Putujem...
Provlačim se izmedju redova svojih najgorih pesama
Kao usamljeni jahač izmedju stena i klanaca
Pravda se vuče za mnom kao dobro organizovana potera
Jutro se javlja u glasovima pospanih putnika
Voz još spava izmedju dve šine kao izmedju dve ljubavnice
Dva paralelna sveta koja samo slučaj može sastaviti
Dovoljno je, medjutim, da se setim boje tvojih cipela
I dosadno jednoličnog broja tvoga telefona
Pa da zamislim ptice kako napuštaju žice
I sleću na suncem osvetljenu stranu tvog balkona.
Brodovi isplovljavaju bez obzira na miris obale i prošlost stare luke
Reke se ponekad istinski dvoume izmedju širine mora i slave ponornice
A ja se budim na pola puta do neke nežne ruke
Čijih pokreta kasnije ne mogu da se setim
I počinjem da letim.
Sve mi je ostalo s tobom
Na put sam poneo vekove, uspomene i knjige
Kartu sa datumom povratka
Nadu, sa nekom teskobom
Olovku, poeziju (pribor za higijenu
)
I jedan utisak, zabludu
Sve mi je ostalo s tobom
Sena je nosila datume izmedju starih mostova
Sa balkona se videlo neko daleko proleće
Pijan od neke ulice i nedostatka vremena
Gledam za jednom ženom kao za nekim brodom
Sve je kao na filmu, sve je kao u bajci
Sve je kao u redu,
Sve mi je ostalo s tobom
Baterije se pale sećanjem na tvoje lice
I papir gori pod olovkom, vatra se širi u meni
Proleće u Parizu, dvadeset pet stepeni
Borim se kao vuk sa nekim starim sobom
Osećam tvoje disanje koje mi kvari pisanje
I hodam za tvojim dahom kao za sopstvenim grobom
Sa osmehom i strahom Sve mi je ostalo s tobom
Spisak putnika / Mnogo mrtvih pesnika
Gospodja u belim rukavicama
Sa perom neke neobične ptice u šeširu
I očima koje vas gledaju
Kao da će njene usne svakog časa nešto da vas pitaju.
Gospodin u kariranom odelu i braon cipelama
Kakvo nose klovnovi u boljestojećim cirkusima,
Sa bradom i kosom vezanom u rep
Naoko nevažan detalj koji prikriva ćelavost
I otkriva prošlost lokalnog hipika.
Gospodin sa naočarima debelim kao tegle
Koji decenijama pamti latinska imena egzotičnih biljaka,
Zaboravljajući sa lakoćom svoje dnevne obaveze.
Mlada gospodjica pesnikinja
Sa crnim, čipkastim, starinskim, najlon čarapama
I naočarima koje su nosile italijanske glumice u šezdesetim godinama.
Gospodin postmodernista, sa lap topom i negovanom bradom
U sakou, izlizanim farmerkama i patikama,
Koliko u korak sa tehnologijom, toliko u raskoraku sa vremenom.
Gospodin akademik, profesionalni profesor univerziteta
Koji ne podnosi mišljenje različito od sopstvenog
Tako da mu svi laskaju i neiskreno povladjuju kao loši studenti.
Pesnik izdavač koji ne objavljuje poeziju, jer nije komercijalna
Pospani i pomalo buntovni urbani srpski romansijer
Pesnikinja Koja Se Nije Udavala
Književnici iz Kraljeva i pesnici iz Valjeva
Stara gospodja sa ogrlicama,
Dobitnica više uglednih književnih nagrada
Predrag Bogdanović Ci,
Jedan fini gospodin sa lulom koja miriše na daljinu
Dečiji pesnik sa političkim ambicijama,
Pesnik sa broda Galeb, mnogo mrtvih pesnika...
Da li pripadam tom svetu?
O, da, sa velikim zadovoljstvom
Jer to je najbolji od svih poznatih svetova.
Kad na moje stare knjige počne da pada prašina
Kad na moje stare knjige počne da pada prašina
A mačke u zajedničkom dvorištu nastavljaju da vode ljubav
Uprkos tome što se upravo vraćam sa ko zna kojeg puta
Kad me lokalni pekar oslovi sa komšija i kaže, nešto vas nema ovih dana
Kad mi se, kroz poluotvoren prozor, sunce na zalasku učini isuviše poznatim
A taj prizor me podseti na razglednice sa bračnih putovanja
Kad mi se jedina žena u toj ulici
Kraj koje bih, u prolazu, nakratko prestajao da dišem
Učini više bliskom nego što bih u pesmi mogao da definišem
Kad stvari u stanu počnem da osećam kao ljude
Pa mi se učini da će me stolice nešto pitati,
A klavir bi mi konačno voleo nešto sam odsvirati
Kad se ribe u mom akvarijumu počnu subotom popodne pariti,
Ptice pod mojim prozorom pevati najlepše operske arije,
A mesec, kao srp, nad Ratnim ostrvom stražariti
Kupujem novine u kojima ljudi sa univerzalnim znanjima
Prodaju stanove i stvari koje više nikome nisu potrebne
Pakujem svoje do pola pročitane knjige, sa iznenadjenim obeleživačima
Slike, pisma, ruske gramofonske ploče
Na kojima se duvači više ne rimuju sa gudačima
Okrenem se oko sebe
Da još jednom vidim mesto na koje se nikad neću vratiti
I odlazim tamo gde me niko ne očekuje
Da se ponovo upoznam sa sopstvenim idejama
Bakama iz komšiluka, novim, neobičnim ljudima
Starim liftom u kojem opušci mirišu na karmin sa njenih usana
I da još jednom osetim zavodljivost promene,
Varljivu slobodu izbora, lepotu geometrijskih linija
Da kad se noću probudim ne znam gde se nalazim
I počnem ponovo prema svetlima na zemunskim soliterima
Da se orijentišem kao putnik prema zvezdama...
Ptice
Dok
Malter opada
Sa lepih starih fasada
U centru Beograda
Osobe sa kravatama
U tankim prugastim odelima
Sa negovanim telima
Što voze bicikle u sobama
I trče u mestu, unazad, u luksuznim hotelima
Sa tihim, prijatnim glasovima
Koji ukidaju
Svaki vid normalne komunikacije,
Sa pokretima koji otkrivaju
Časove duge, mukotrpne edukacije,
I osmesima koji govore
Da je reč o običnim glupacima.
Vreme leti,
Luda se tranzicija valja našim sokacima.
Samo je Dunav ostao isti u ovom ludilu
Sa Ratnim ostrvom koje voda ponekad potopi
Nakon što ptice uzlete sa vrha ostrvskih breza
Danima pre no što se led sa planina otopi...
Trenutak
Kad je trenutak
Da čovek počne da razmišlja
O prošlosti
Da li je to jutro kad shvatiš
Da se polovina više ne sastoji iz dva jednaka dela
Ili je to onaj čas
Kad se tajni planovi čine teško ostvarivim
Ili je to veče
Kad ti se u jednoj staroj knjižari
Učini da nećeš stići da pročitaš ni mali deo onoga
Što su napisali pesnici
Kojima su nedostajali prevodioci
Da li je to čas
Kad njena koža prestane da miriše na leto
Koje si vekovima pamtio po njoj
A svaku njenu sledeću reč
Mogao bi da pogodiš unapred
Kao da rešavaš najbanalniju ukrštenicu
Da li je to dan
Kad na ulici u dvomilionskom gradu
Pomisliš da poznaješ većinu prolaznika
Ili kad ne možeš da se setiš likova
Koji se misteriozno kriju
Iza imena i teško čitljivih brojeva
Na stranicama tvog starog telefonskog imenika.
O starosti
Dan se oduži
I sve se malo uspori
Kao da vreme više ne prolazi
I kao da se čeka neki važan gost koji ne dolazi.Koža se nabora,
Potamni kao poorana zemlja,
Sa milionima nevidljivih senzora
Koji su registrovali tektonske promene
U epicentru tvoje duše
Koja se tanji kao najskuplji pamukLako se rasplačeš,
Ni od tuge ni od radosti,
Već od nedostatka sredstava za odbranu
Od lepih osećanja.Ono što zaboravljaš
Niti su bile nevažne stvari, niti rezultat gomile tvojih godina,
Bio je to samo višak nevažnih informacija
Za jedan lep ovozemaljski život.
Ponekad osetim zavist
Ponekad osetim zavist
Kad u tudjoj pesmi vidim svoje misli
I kad neko nadje reči koje vekovima tražim
Jer je onaj koji je delio darove pravilno rasporedio poklonePonekad osetim tugu
Kad me neka žena koja me podseća na tebe
Pogleda načinom na koji ne umem da uzvratim
Jer sam taj pogled jednom uzvratio zauvekPonekad osetim ponos
Kad zazvoni moj stari mobilni telefon
Sa ko zna kojeg zaštićenog broja
Milion kombinacija mi proleti kroz glavu
A ja se ne javim, uprkos tome što bi to mogla da budeš tiPonekad osetim ljubav
Kad neka žena ume da nosi godine
I kad me njene usne podsete
Na jevandjelja, sa zlatnom tačkom na kraju rečenice
Ili na koverat sa deset voštanih pečata
U kome je pismo napisano nevidljivim mastilom.
Ulica Izeta Sarajlića
Kad misliš
Da sam zamišljen tek onako
Ili da razmišljam o pocepanim dečijim patikama
I neplaćenim računima za komunalije i struju
Ja se pitam
Da li Beograd ima ulicu Izeta Sarajlića
Tog poslednjeg pesnika sa Ovih Naših Prostora
Na čije stihove ste mogli pustiti suzu
A da ne osetite ni malo kajanja
Što vas je pobedila sopstvena sklonost ka patetici
Ako Beograd nema ulicu Izeta Sarajlića
Trebalo bi od te činjenice da ga bude više sramota
Nego od bilo čega za šta su ga do sada optuživali
Jer nema na svetu pesnika
Ni filozofa, ni vojskovodje, ni predsednika
Koji bi u centru Beograda morao imati lepšu ulicu
Od Izeta Sarajlića
Šta meni znače Mekenzi, Tolbuhin ili Birjuzov
Koji su oslobadjali gradove
U poredjenju sa Branom Petrovićem
Koji me je oslobodio straha od sopstvene ljubavi.
Karlovci, predveče
Četiri lava
Na četiri strane sveta
Stotinama godina
Nisu narušili čuveni karlovački mir.
Ovde mi ne smeta ravnodušnost Dunava,
Požutela pospanost provincije
U rano jesenje austrougarsko poslepodne
Kada se rumunsko sunce uputi ka Stražilovu
I kada senka zvonika stare saborne crkve
Umoči svoj krst u tvoju do pola popijenu kafu,
A jedan beli pas na crne dalmatinske tufne
Opruži svoje plišano telo na prašnjav glavni put,
Nekome treba vino da zamisli nečije usne
Kako se otvaraju i tope nad porcijom sladoleda,
Malo mi postaje hladno,
Oblačim svoj stari, jesenji, lepo izgužvani sako
I dan se topi u tvojim turističkim očima
Zauvek, kao santa leda.
Večnaja pamjat
Kad se čovek preseli
Tek onda vidimo koliko su reči malo važne
I kako jedno prijatno popodne
Može da bude važnije od celog jednog života.
Samo je gestove istinski teško zaboraviti:
Ponekad pamtimo osmeh,
Ponekad samo glas,
Način na koji neko drži čašu u ruci...
Kao što pesnika pamtimo samo po jednoj pesmi
Čoveka pamtimo po samo jednoj rečenici
I tihom glasu monaha
Koji pevaju po ko zna koji put
Večnaja pamjat, večnaja pamjat, večnaja pamjat.
