Šešir
Lepota je prelazna
Sunce se premešta kroz lipove grane, neprimetno
Ona ima naviku da šeta
Jedan šešir kao stražar stoji nasred puta
Njen osmeh se širi oko celog sveta
Kao reklama za žvakaću gumu
Ja se pitam ko me noću budi, skitam
Bog je sve to imao na umu
I on luta
Skriven iza njenih mačijih očiju
Upaljenih kao zvezde varalice
Sijalice na nebeskom drumu
Lađe
Bog je putnik
Nada često savlada spokojstvo
Mir postoji samo na papiru, u mirovnim ugovorima
Cvet kajsije i boja kestena, miris lipe, ukus tople kafe
Rečju, život pretvoren u fraze
Pamtiš samo lepe snove, pamtiš
Kao što puž pamti putokaze
Jedno veče na obali pored hladne reke
U kojoj se ogledaju zvezde kao stare glumice
Kao jesen u prirodi, kao proleće u ljudima
Kao loše parkirane lađe u daljini
Reči, loše prikrivene misli u brzini
Osećaš li, dok ovo čitaš, moje srce u tvojim grudima…
Galeb
Talasi okeana uporno zapljuskuju obalu
Kao što stari ljubavnik gleda mladu, lepu ženu
Pena se preliva preko žednog betona vekovima
Smirujući ritmom lokalne ribare bolje no lekovima
Jedan supersonični galeb F16 doleće iz pravca okeana
Strmoglavo se obrušavajući na tek usnuli grad
Dok on probija ptičiji zvučni zid
Uplašeni krovovi trošnih kuća podrhtavaju
U strahu da se ne sruše na svoje temelje
Koji se galeba ne plaše
Niti se bude
Jer temelji u starim lukama čvrstim snovima spavaju
Neko suši rublje na svojoj terasi
Veče se spušta na tvoju kosu mekano
Kao što Kit Džeret dodirne dirku klavira
Senke se pare kosinom naše mladosti
U daljini samo oblak i zmaj od papira
Neko staro groblje, pusto i poučno, ćuti
Kišne kapi sleću na spomenike kao mali padobranci
Vetar se provlači kroz mermer kao kroz planinu
Jedno dete pokušava da pročita ime roditelja
Tek je prva slova naučilo, sriče
Ćutim, gledam slike i te spomenike
Kao da gledam kineske vojnike
Slutim, svašta slutim…
Da li su ovi ljudi znali, kad su se fotografisali…
U jednom prozoru, na devetom spratu
Još se vidi odsjaj tvoje kose
Breza se ljulja kao brod na platnu
Neko suši rublje na svojoj terasi…
Moja pesma
Moja pesma je pesma samo na mom jeziku
Na engleskom je drama
Na arapskom je priča
Na mađarskom je psovka
Na kineskom je slika
Na španskom – to je roman
Na nemačkom je zakon
Na češkom – molba tiha
Na ruskom – pola stiha
Na francuskom je naslov
Na hindu – predugačka
Na hebrejskom je zavet
Na grčkom – samo tačka
Moja pesma je pesma samo na mom jeziku
San
U tvome glasu
Čuje se pesma mladih ranjenika
I neko svira staru violinu
Miriše lipa
Mlad vetar duva gore, s Konjarnika
Od svakog lista pravi balerinu
Ti mirno spavaš
Sanjaš brodove, burlake na Volgi
I jednu sobu, s pogledom na reku
Prolazi vreme
A još se nikom u snu dala nisi
Sem Dostojevskom (u prošlom veku)
Skoro će ponoć
Pesma se tiho bliži svome kraju
Jutro se uvlači ispod svake reči
Pesnik te budi
Usne ti opet mirišu po čaju
Koji te opija više no što leči
Ulaze ljudi…
Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav
Ako osetiš muziku u mom stihu
To nije zato što sam muzikalan
To tvoji nokti nežno dodiruju moje nerve
Kao prsti umetnika žice na gitari
A moje srce lupa kao doboš u ritmu tvojih koraka i reči
Na kraju pesme,
Moji se kapci tiho zatvaraju kao fus činele na kraju balade
A moji prsti i dalje neku setnu melodiju sviraju
Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav
Kad moje reči vise kao note - samoubice na violinskom ključu
Kad pesma prestane da te podseća na mene
Kad veče dolazi na vreme, a jutro neočekivano kasni
Kad sveci marširaju
