Hram U kući gori stara peloponeska sveća Ciničan osmeh mladog meseca u noći Neki ljudi su na vrhu brda počeli da zidaju hram Ona je ceo život provela u samoći A on je lutao lavirintom legende Sam, kao što samo čovek ume da bude sam Sa godinama je izgledala sve bolje i privlačnije Nekako otmena u toj svojoj raskošnoj samoći Koju je ulepšavalo njegovo višegodišnje odsustvo Mesec je izlazio ranije samo da bi video to lice Te oči koje se uvek iznenade, kao da pitaju: "Šta ti je" Velika je konkurencija me|u bogovima (u to vreme) Učinila neizbežnom pojavu demokratije Međutim, Ona je ćutala kao što ćute ribe kad imaju probleme Samo je ravnomeran šum vesala u tihoj mediteranskoj noći Mogao da poremeti očaravajući mir Dok je rastao taj hram Sam, kao što samo čovek ume da bude sam U njenu kuću svako je ulazio na prstima, kao u manastir Rubljov Pokret ruke tvoje Spaja dušu sa tišinom Vek minuta Svet je mali Sve ćeš naći lako, jednostavno Skreneš s puta Tri anđela kao tri leptira Oko senke tvoje lepršaju Kaplje boja Sa zidova starih manastira Neko viče: Andrej, sine, gde si Mati tvoja. Krovovi Kuća je prazna Svaki se šum čuje kao zavera Oblaci plove s desna na levo Dodirujući fabričke dimnjake Pobodene kao rođendanske sveće U krovove starih beogradskih kuća Badnji je dan Krevet miriše na čokoladu Soba je puna praznih obećanja Da ne možeš nogom stati na pod Ja pišem opet neku baladu U kojoj ćeš se prepoznati Kao što pilot prepozna grad Kao što golub prepozna krov Kao što žena prepozna brod Kojim dolazi mornar mlad Znam da naslutiš svaku moju reč Jer svaku misao moju zna{ Roždestvo tvoje Oče naš Magla Noćas je kao banana mlad mesec iznad Sopoćana I neke retke ptice lete oko Studenice Iznad Golije oblaci kao galije Magla se penje uz planinu misteriozno Skoro kao kod Karpentera, grozno Vreme stoji kao solunac na semaforu, Čobanice okačene po brdima kao ukrasi za jelku, Sneg se topi na pomen tvoga imena, A dole, u podnožju, čekaju beli medvedi Sladoled iz tvoje ruke, na kašičicu U daljini prastari, krivudav put za dvoje Zanosan kao glas, otrovan kao lek A ja, mutan kao Ibar u proleće kad mu vreme nije Odlazim da se ulijem u prvu na koju naiđem I otputujem na more, zauvek. Otac Sveti je otac dugo češljao kosu Kičmom mladog na ušću tek ulovljenog lososa Sede su vlasi podsećale na srebro u praskozorje Odjednom, neko je tiho pokucao na vrata "Uđite", reče on smirenim svepraštajućim glasom I ništa više njegove tanke, usne koje čitaju duge uspavanke Na ovom svetu nisu izgovorile A oči su se njegove Kao krila kondora iznad vrhova Anda Koja su ceo život hladila ionako već hladne snegove Kao žaluzine u prozorima starih dalmatinskih kuća raspuštenica Nasmešile i zauvek zatvorile Ruke Vrata koloseuma otvoriše se širom Ludi Kaligula ogrnut oblakom, pokriven nebom kao šeširom Stupi u svečanu ložu kao dete u dubak U tom trenutku masa proključa od radosti< I kao što general teatralno korača okrenut suncu više no frontu On pogled samo rutinski uputi ka horizontu Moglo se u tim očima videti sve što se sprema u areni Rika lavova, paradoksalno, u svakome je budila nadu Žene su verovale u hrabrost svojih lepih izabranika A puk je smrt doživljavao kao najobičniju paradu Vetar je duvao sa mora i sa grčkih ostrva Pomerajući uplašenu obalu sve bliže ka osenčenom gradu Vratar je veštim pokretom sklonio rešetku sa metalnih vrata I životinje su gole i bose uletele među ljude Rim je mirisao na cvetove lavande i na rasečen limun Svaki se pas pomalo osećao kao Romul i Rem Na jednom strani su bili svi ljudi ovoga sveta A na drugoj je, usamljen kao kaktus, stajao samo on, Ćuteći kao da je nem Sunce je nestajalo u tišini jeseni kao u priči, zagonetno A ruke su, Kaliguline, skrivene iza njegovih leđa, drhtale neprimetno Lice Razglas je svirao muziku za fiskulturu Nebo je imalo boju mermera sa istočnih planina Osećao je u sebi ideologiju kao povišenu temperaturu Inje se kupilo kao kajmak oko njegovih crnih obrva Vetar je širio miris ribe u tihom polumraku Osećao je senke drugova na zidovima starih paviljona Kao što osećaju kopno ljudi sa najudaljenijih ostrva Pomislio je na svoju ženu, na svoju decu Na miris davno odloženih pisama Na suze koje su se divno mešale sa ukusom šarenih bombona Dvadeset godina prinudnog rada u rođenoj zemlji Dvadeset godina prinudnih izlazaka i zalazaka sunca Stare su novine već bile dobile boju opalog lišća Pogledom razrednog starešine stražar je gledao njegovo lice Osećao je u sebi nešto samo zatvoreniku razumljivo Težinu nepravedne optužbe sa kojom se već bio saživeo I telo mu se već bilo povilo sa godinama Pod teretom nepostojeće krivice Osećao je kako se more preliva preko starih geografskih karata I kako se konačno navikao na sebe Na svoje ime dr`avnog neprijatelja broj 8752 Na svoje postepeno mirenje sa istorijom I na svoje vetrom i kišom izobličeno lice Na prvi pogled opasnije od bilo kojeg ubice Moju staru mati je sve lakše rasplakati Pored moje stare kuće raste crkva Retko tamo odem, ne volim od vere da pravim ritual Mislim da Bog ne podnosi formaliste Sveštenik se uvek lepo iznenadi kad me vidi Njegova žena još više, nije me, kaže, očekivala Ona me doživljava više kao komšiju nego kao klijenta Vera se ponekad ne može sakriti, kažem joj u šali Ona me gleda očima starog pesnika Ljubav ne podnosi definicije "Oprostite, nisam razumela vašu potrebu za promenom Zapalite jednu sveću za žive u deo koji se pali za mrtve Bog će vam oprostiti" Deca rastu pokraj roditelja kao pečurke posle kiše U moju sobu ulazi vetar koji na tebe miriše Moju staru mati je sve lakše rasplakati Pored moje ku}e raste crkva Bela kao vasionski brod Prolaznost Jedan čovek je juče bio tu Povijen, hodao sa štapom našim uskim sokakom Nekad zamišljen, sa francuskom kapom na glavi, često nasmejan Ponekad malo tužan Niko se nije previše osvrtao na to nenametljivo prisustvo Prolaznost je ugrađena u temelje sveta Jedan tup udarac grumena zemlje o poklopac drvene kutije Tri konvencionalno sročena ljubazna telegrama Stisak ruke u trenutku neke nameštene ozbiljnosti I on više nikad neće biti tu Uzalud crkveno zvono poziva na jutrenje Uzalud negde mirišu sveže lubenice Uzalud Francuska ponekad pomisli na staro prijateljstvo U dubinama sve postaje zakon Ili će se on jednoga dana ipak pojaviti Sa svojom kapom, sa svojom senkom, sa svojim štapom Kako nasmejan, tih kao mesec, prolazi našim uskim sokakom Ulan Bator Kao šator Vetrovima na sred puta razapet Čuješ li riku jelena iz onih starih šuma Kojima si jednom slučajno prošao na putu za ceo svet Neosedlani konji ne vole poznanike Usamljenost je prava mera slobode Kiše ne prestaju i svaki dan je praznik Za tvoje kose oči, uramljene u glavu kao slike Nijedan grad nije previše mator Možda, eventualno, Kartagina Ako budem zaboravio kako se zovem Ne morate me pitati za ime Zovem se Ulan Bator O tome, uostalom, pitajte moga sina Mir Kao kafa i cigareta na praznom kafanskom stolu Kao šetnja pored reke u nedelju popodne Kao iznenadna uplata na žiro račun Kao povratak ku}i iz emigracije Kao listanje albuma sa njenim fotografijama Kao livada puna maslačka, u junu Kao bazen u rano, providno jutro Kao kad odu višednevni gosti Kao kad pada krupan, ravničarski sneg Kao trenutak pre nego što kihneš Kao povratak iz posete neizlečivom bolesniku Kao cvrkut nervoznih ptica u porti manastira Kao glas majke za doručkom Kao uzdah posle napisane pesme Peter Handke dolazi u Beograd Peter Handke dolazi u Beograd Sve se živo uzmuvalo, uskomešalo Čaršija se oseća na kilometre Intelektualci, podeljeni u krugove, Čitaju ubrzano njegove knjige Kako bi završili do četvrtka Domaćice gledaju njegovu sliku u novinama Dive se tim negovanim brkovima I brižljivo odabranom okviru za naočare "Bože, kako je lep", Kaže nastavnica srpskog jezika U osnovnoj školi "Vuk Karadžić" "Kako ja ranije nisam čula za njega?" Peter Handke – pravda za Srbiju Izađimo na ulice Izvedimo svoju decu i svoje žene I ponesimo zastave, šmrkove i vodene topove, Da na ovaj radosni dan Operemo svoju nečistu savest 13. maj 1996. Kutija Šta je život? Jedno ime Dva-tri datuma I gomila odbačenih opušaka Požutela stara kutija od pocepanih cipela Puna raznobojnih, patetičnih pisama Od kojih samo jedno nosiš u svom srcu Kutija kao otpad, skladište, stovarište za čuvanje ostataka duše Koje bi se nekad moglo dobro prodati Na aukciji skupocenih, nepotrebnih vrednosti Bože, koga sam sve voleo Rekao bi kad bi te pitali Sastavljači tvoje biografije U prisustvu tvoje pedantne, ponosite `ene Koja i posle tvoje smrti Polaže sva prava na tebe Na tvoje ime, na tvoje pesme, na tvoje knjige I na tu tvoju crnu kutiju Koja posle tvoje smrti, kao posle svake nebeske nesreće Otkriva sve I o tvom uzvišenom letu I o tvom poslednjem padu Dom                                           B. Štuliću Život se provukao kroz tvoje prste kao stari, ofucani A-mol Kao vetar, kao bol Niko nije sa toliko strasti opisao vreme Stanice očaja, žene bez lepote, brodove i kletve Tužna stvar beše taj tvoj rock and roll Činio si vazda ono što niko ne čini U odnosu na sklop tvojih reči u očaju Ubistvo je bedni kompromis U odnosu na glas taj potresan kao neočekivani spas Hor bečke opere zvuči kao nesporazum sa vremenom A Praška filharmonija naštimava se od osnivanja Nekom prođe ceo život u čekanju pesnika Otmena, skupa biografija, a pesma žalosna, neponovljiva Zanosna kao pornografija u romanima Margaret Jursenar I kad si ćutao, ćutao si junački I kad si umirao, umirao si po svom Tukidid bi to najbolje razumeo Nijedno mesto na svetu se ne zove dom Violina Kraj veka se raširio preko svake mere Pas i mačka spavaju zajedno, bez obzira na konvencije Zemlja se okreće oko mene u ovoj rupi bez dna Niko se na to ne obazire, svet se na sve navikao Pa zašto bih se osvrtao ja Ona me voli misteriozno kao da smo se sreli u crkvi Jedan prozor u daljini još svetli romantično, nestvarno Leto ulazi u moju sobu nečujno kao student u pozorišnu salu Aterirajući kao leptir na moje hladno čelo Noć je taman toliko topla da se vlaga oseća u snu Kao galeb od vode, kao pesnik od slobode, vetar se teško odvaja od tla Ona voli devojke, ona voli sve što nije normalno I ne voli da to neko zna Sok od breskve cedi se niz njeno lice kao led niz Mont Everest Neke žene pevaju i kad plaču Neke trube uzalud sviraju bluz Ona jezikom pređe preko njenog tela Kao kad gudalom pređeš preko vrata violine I poremetiš svakodnevni mir U tom suludom trenu kad se umetnost rađa neko se budi iz sna Ona voli devojke Ona voli sve što nije normalno (čak i mene pomalo) I ne voli da to neko zna Nezavršena pesma                                           Nini Živančević Na ko zna kojoj železnici u ko zna kojem gradu Jedan je papir ispao iz moga crnog kaputa Na njemu jedna pesma o tebi, nezavršena, kao devojka netaknuta Zalutala u nepoznatom svetu umornom od slobode Malo je reči koje bih umesto nje mogao napisati A da me srce moje olovke ne podseti na bodež A da se moje pero ne spotakne o prazan papir kao pijanac o eksterijer A da me svaka zapeta ne podseti na suzu (okrenutu naopako) Malo je žena koje su otišle na tako dobar način bez patetike, bez oproštajnih pisama, bez vlažnih maramica Bez reči kojih nikada više ne bi mogla da se setiš Ti nosiš svoju prirodu kao zvečarka svoju muziku I kada puziš, ti puziš kao da letiš Na ko zna kojem aerodromu u ko zna kojem gradu Jedan je papir ispao iz mojih starih pantalona Neko dete će, ne obazirući se na prekore svojih roditelja, podići taj papir i od njega napraviti nešto poput aviona Neću ni primetiti da sam nešto važno zaboravio Zaljubiću se hiljadu puta u životu Ubeđen da se ceo svet promenio A da sam ja ostao isti kao što sam bio Zver koja se uzda u svoju dobrotu Zabeleženu na crnoj kutiji, negde u biografiji Kao bivša lepotica u svoju lepotu Na nekoj staroj, zaboravljenoj fotografiji U ko zna kojem hotelu u ko zna kojem gradu Kao glas kojota u pustinji noći Probudiće te glas noćnog portira Mislićeš da sanjaš u zoru Čućeš kako vetar neku moju pesmu svira A kroz prozor sobe, od{krinut, kao po dogovoru Uleteće jedan mali avion od papira Kao sunce na dečjem crtežu Ti se vraćaš sama svojoj kući Nasmejana, kao sunce na dečjem crtežu Za tobom se vuče topla majska noć Zvezde trepere na nebu kao sveće na torti Ja ulazim u svoj autobus kao nevernik u Sabornu crkvu I gledam sva ta lica umorna od meteorologije Najpre vozača koji ne shvata da vozi u pogrešnom pravcu Zatim onog čoveka što mi naplaćuje kartu superiorno Kao da zna da bih više platio da izađem Jednu ženu koja me gleda nepoverljivo, ispitivački Kao što lisica posmatra svoj plen Koji bi već sutra mogao biti njen Hipnotiše me, a ja se branim najbolje što znam Teško to ide u ove sitne sate, gospođice Nikad nisam bio tako sam< Sinoć sam ti rekao sve što je trebalo da prećutim A prećutao najvažnije, ono jedino što treba da znaš Tajanstvenija si od zemlje Pouzdanija od neba, muzikalnija od kiše Cvet koji ne vene i uvek drukčije miriše Nešto neopisivo nepouzdano na prvi pogled A u stvari, sasvim suprotno od toga Naučni dokaz da ima neko ko je postao od Boga Nekako zagonetna, drukčija od celog sveta Kao da si razumela ono što niko nije Tajnu u kojoj se ceo Svemir krije I ako odem i ako ostanem ja se ne bojim da ću pogrešiti Jer, tamo gde žene obično pogreše Znam, ti ćeš se samo nasmešiti, Kao sunce na dečjem crtežu Uzalud Toliko truda oko mene, uzalud Duge šetnje pored mora, sa pogledom na prazno Slani vetrovi u nozdrvama, beli slonovi u oblacima Beskrajni razgovori o starim gradovima U kojima nikad nisam bio Niti ću da odem Jer sve što mi treba ja nađem u knjigama Po pravilu od mrtvih pisaca Brodski, stanica u pustinji Dupla kafa, čaj i keks, ništa naročito Suluda noć bez ikakvih zvezda Jutro bledo, prozračno, kao od papira Ulice još mokre od noćnih polivača Stepeništem zvoni bat muških koraka U pravilnom ritmu, kao da smrt svira A mislila si da ću pesmu da ti napišem Vodila si me i u Atinu i u Persiju i u Kinu Tamo gde bi me svako razumeo Pisala si mi pisma puna glupih nežnih izjava o ljubavi Davala mi nadimke od biranih istrošenih reči Kao da mi ime nije bilo dovoljno Spavala sa jednom rukom ispod jastuka A sa drugom pomerala bogove Budila se na svaki šum ispod kreveta Kao da sam se u miša pretvorio Mislila si da ću pesmu da ti napišem Toliko truda ni oko čega, uzalud Pogled koji otvara srce, a razum skriva Čelo malo spušteno, sa nekoliko bora Kosa uredno sređena do neprepoznavanja Kao na onim starim fotografijama Osmeh malo nakrivljen s godinama Pa mi se učini kao da ćeš da zaplačeš Noge blago prekrštene, desna preko leve Dlanovi okrenuti na dole pokrivaju koleno Razgovor prazan kao večnost Ravan kao paravan Zamoran kao sopstveni svadbeni ručak Da li me voliš, to sad uopšte nije važno Meni je i ovo dovoljno Pogledaj u svoju praznu šoljicu kafe Videćeš da moram na dalek put Mislila si da ću pesmu da ti napišem Toliko truda ni oko čega, uzalud All rights reserved®. Used by permission of the author. Copyright©1999 by Radoman Kanjevac