ŠABAN ŠARENKAPIĆ

Pesma je zavet, trajanje i produžavanje lirskog u duši čitača, zasigurno najsrećnijeg taoca poezije Radomana Kanjevca. Kada nas podstiče da razmišljamo o muzejima, grobljima ideja, tranziciji i Evropi, o rokenrolu i Adamu i Evi, Kanjevac to radi samo zato da bismo mu mi, čitači njegove poezije, njegove jezičke i pesničke sluškinje, pomogli da nađe izbavljenje u vremenu koje ne voli šutnju. I zato mi se čini: svaki stih u ovoj knjizi jest uteha onom koji zaluta i postane konačno slobodan, u svetu poezije konačno slobodan

Kao rani Sarajlić, Kanjevac ispisuje stihove koji će, nekad, negde, oživeti u šapatu samih usana čitača, šaptača bez zavičaja, zavisnika od lepote zaokupljenih nadom, izmorenih sećanjima. Pošto se ništa ne može doreći, iz mnoštva šutanja rađa se stih, a stih u pesmi koju neko čita postaje istina do koje se dolazi putevima duše vođene čistim, ponovo oživljenim rečima.

To sabrani Kanjevac dobro zna. Zna vraćati mrtve, upropaštene i izmučene reči u život, zna vraćati život u beživotno i gluho mrmoljenje usana unakaženih moranjem. Pa svaka, ili gotovo svaka pesma u ovom izboru, jeste dobro sročena ideja, jezički okvir i lirski ram, i sve u njoj, sve reči, svi jezički ukrasi, tu su da posluže duši i potpomognu čitaču domišljaj stare nade.