Kad govorimo o Ivi Andriću mi danas možemo govoriti o njegovom životu ili o njegovom delu, o Nobelovoj nagradi ili o Andrićevom filozofskom pogledu na svet. O čemu god da govorimo, međutim, mi osećamo da je svaki razgovor o Andriću, koliko god da se bavite jednim aspektom tog dela, zapravo razgovor o celini. To je bio čovek čiji život niste mogli da razdvojite od njegovog dela, nezavisno od toga da li je knjige pisao mladi student Jagelonskog univerziteta, doktorant iz Graca, ambasador iz Berlina ili nobelovac iz Beograda. Čovek o čije ime i delo se danas, na prvi pogled, otimaju dve države, a treća ga se pomalo odriče, bio je usamljenik kome je najuglednija svetska književna nagrada bila možda samo dobar štit od usamljenosti i naše balkanske zavisti. Štaviše, ponekad i sama ta nagrada izgleda kao priznanje za usamljenost, za nepripadanje, više kao uteha nego kao nagrada, finansijska nadoknada za nečiju skromnost i život proveden u samoći.

Kad se čovek malo zamisli nad temom, međutim, shvati da nam je Ivo Andrić danas potrebniji nego pre 50 godina, jer on možda predstavlja najčestitiji, najuzvišeniji i najmanje sporan zajednički imenitelj svih mislećih i pismenih ljudi koji pišu i govore našim jezikom. Kao što je i taj jezik, bez obzira kako ga ko zove, razumljiv svakome od nas, ipak naše zajedničko bogatstvo, tako je i Ivo Andrić naše zajedničko, univerzalno ime za nekoga ko je, uprkos različitim tumačenjima, nesporno, visoko pozicionirano, uzvišeno mesto u našim kulturama. Po uticaju na savremenike i potomke, po značaju i veličini dela, u izvesnom smislu i po svom dvojnom identitetu, sa Andrićem se u našem vilajetu može meriti samo Nikola Tesla, koji je, kao i Andrić, u isto vreme i hrvatski i srpski i evropski i balkanski i svetski i naš. Ono što je najbolje i kod Andrića i kod Tesle, ono jedinstveno, univerzalno i neuporedivo, međutim, nije ni srpsko ni hrvatsko, ni balkansko ni evropsko, pa čak ni svetsko, nego pripada podjednako svakome na ovome svetu, ništa manje nego nekome od nas.

Prilikom uručenja Nobelove nagrade, pre pedeset godina u Stokholmu, Andrić je govorio o priči i pričanju, o tome kako se načini i oblici pričanja menjaju, ali potreba za pričom ostaje nepromenjena. Najbolje priče na Balkanu su se oduvek pričale u Bosni i nije slučajno što je tu Nobelovu nagradu dobio jedan pisac iz Bosne. Ljudi su tamo vekovima učeni da se do cilja stiže naokolo, taktičnošću i veštinom bolje nego dosetljivošću i istinom. Lepa reč je u Bosni uvek bila na većoj ceni nego takozvana beskompromisna istina, mudrost “ni po babu ni po stričevima”, do koje se više držalo u nekim drugim našim krajevima, gde se do cilja prečesto dolazilo prečicom. Zato su, možda, Crnogorci po prirodi pesnici, a Bosanci nenadmašni pripovedači. Ivo Andrić i Njegoš su, bez sumnje, najuzvišeniji izdanci ove dve škole mišljenja, pisanja i govorenja.

Ivo Andrić, međutim, nije samo priča o pričanju, o Nobelovoj nagradi i o književnosti. Ivo Andrić je i priča o dvadesetom veku, o stoleću u kome su najlepše ideje umirale u najvećim mukama, a lepo zamišljene višenacionalne države raspadale se u krvavim ratovima, nakon dugih razgovora u kojima su, na prvi pogled, svi bili u pravu. Rođen u multietničkoj i multikonfesionalnoj Bosni, Jugosloven po opredeljenju, odrastao u višenacionalnoj Austrougarskoj, sazreo u prvoj i ostario u drugoj, „bratstvojedinstvenoj“ Jugoslaviji, on je birao svoj put ne osvrćući se na političke promene i trenutne mode, verujući da u svakome od nas postoji nešto vrednije od bilo koje države ili nacije. Taj tihi, odmereni, skromni čovek, sa rečenicom koja se širila u koncentričnim krugovima, kao kad bacite kamen u mirnu, ustajalu vodu, koji je kao senka hodao Beogradom, patentirao je ćutanje kao znak mudrosti u jednom temperamentnom narodu i jednom lakorekom vremenu. Savremenicima je bio malo čudan jer se ničim nije rasipao u jednoj zemlji koja je cela bila zasnovana na neumerenosti, bezrazložnom optimizmu i rasipanju svega - od prirodnih bogatstava do emocija. Kako bi se danas reklo, Ivo Andrić je u Beogradu postao brend i pre nego što je dobio Nobelovu nagradu. Ironično i pomalo šaljivo ocenjujući da je Zeleni venac, na kome je živeo, najružnije mesto na svetu, on je voleo Beograd, osećajući da je to grad koji je uvek bio neka vrsta centra ovog dela sveta, nikad nije bio ničija kopija i čak ni u tursko doba nije bio provincija.

Voleo je da piše, nije voleo da govori. Sve osim pisanja - počasti, intervjui, gostovanja, fotografisanja - činilo mu se nepotrebnim trošenjem vremena i energije, poslom za koji je potreban isuviše veliki napor. Nije voleo publicitet. Verovao je da je pisanje usamljenički posao o kome, dok traje proces pisanja, nema šta da se priča. Kad se knjiga odštampa i objavi – govorio je Andrić – tek tada nema šta da se priča. Ono što je želeo da kaže pisac je napisao u svojoj knjizi. Drugim rečima, niko nije pouzdan svedok u sopstvenoj stvari.

Kad čitate Andrića vi ulazite u jedan svet oslobođen i očišćen od svake niskosti i trivijalnosti, uprkos teškim temama, naravima i postupcima njegovih likova. To podjednako važi i za Andrićeve zapise, oglede ili eseje, koji, uprkos njegovim stavovima i pogledu na svet, podjednako zrače nekom čistotom i moralnošću kakvu je teško naći u savremenoj književnosti. U njegov melanholični pesimizam, neku vrstu pomirenosti sa životom i svetom, u njegov filozofski pogled koji mu je donosio možda samo prividni mir, u njegove zapise i razmišljanja možda više nego u priče i romane, ugrađeno je možda celokupno viševekovno nasleđe Bosne, njenih pritajenih netrpeljivosti, finih manira, ljubavi i mržnji. Ispod naoko smirujućeg tona njegovih najboljih rečenica krije se čitav jedan svet sudbina, ljubavi, mržnji, nesnalaženja tako tipičnih za naše ljude i danas kao i nekad, u vremenu Otomanske imperije kojom se Andrić, na prvi pogled, bavio čitavog svog života.

Ivo Andrić, međutim, ne bi bio tako veliki da nije bilo njegovih velikih savremenika. Da bi Andrić bio Andrić u Hrvatskoj je morao da postoji jedan rapsodični, „fluorescentni” Miroslav Krleža, a u Srbiji jedan nežni, osetljivi Miloš Crnjanski, koji je, kako piše Ivan Lovrenović, „figurirao kao valjda najsnažniji lirik cele generacije“. Za razliku od Miroslava Krleže, koji je voleo da bude učesnik u književnom i javnom životu, Andrić je bio pre svega posmatrač, sa jednim pronicljivim, pasivnim, ocenjivačkim odnosom prema ljudima. Za Andrića je književnost bila, u nekom uzvišenom smislu, izvan svega i iznad svake ideologije.

Naši mali narodi ne priznaju veličine koje nisu uspele u svetu. Kad razmišljaju o kvalitetu naši nepoverljivi ljudi priznaju samo sertifikate koji se dele u velikim centrima moći. Potrebno je da čovek dobije Nobelovu nagradu, Zlatnu palmu, da osvoji Vimbldon ili Australija open, da bi ovde postao nesporna, opštepriznata veličina. Za tog čoveka, međutim, tek tada nastaju pravi problemi. Ono što je žiriju koji je dodelio nagradu, u suštini najmanje važno, ovde se ispostavlja kao najvažnije. Odakle je dobitnik, kakvo mu je poreklo, gde je živeo, šta je radio i kome je pripadao. Na njega se poziva i ko treba i ko ne treba i ko zaslužuje i ko ne zaslužuje. Nagrade jednome - mnogima je ovde kazna. Tek kad umre, kod nas čovek dobije priznanje, jer od njega više ne preti opasnost. Sa Andrićem kao da je bilo obrnuto. Njegovi su problemi nastali tek pošto je otišao sa ovoga sveta. Pola veka nakon uručenja Nobelove nagrade mi, međutim, osećamo da je Andrić pravi dobitnik te nagrade ne zato što je naš nego zato što ni ta, najveća od svih nagrada, nije promenila ništa u njegovom odnosu prema životu i literaturi, a njegove knjige su danas možda na većoj ceni nego u tolikim prethodnim decenijama.

Na sajmu knjiga u Beogradu Andrićeve knjige prodaju se danas podjednakim intenzitetom kao i pre dvadeset godina. Njegove priče nisu izgubile ništa od svoje svežine i svaki poštovalac istinske književnosti oseća da kupovinom Andrićeve knjige kupuje robu koja ne gubi vrednost. Kritika mu je ponekad zamerala da piše staromodno, po uzoru na pisce iz devetnaestog veka. Danas, međutim, u „Politkinoj“ anketi na temu „koji roman je, po vašem mišljenju, obeležio XX vek u našoj književnosti, Andrićeva „Prokleta avlija“ se nalazi na prvom mestu, jer, kao što znamo, nije samo po sebi kvalitetno ono što je novo i moderno, kvalitetno je ono što će biti vredno i kad postane „staromodno“. Pola veka nakon dobijanja Nobelove nagrade Ivo Andrić se pokazuje našim savremenikom i čovekom koji, poput nekog savremenog virtuelnog, duhovnog mosta, povezuje naše narode, uprkos našim porodičnim južnoslovenskim ostavinskim raspravama koje se, na početku jubilarne godine, ako je suditi po nekim našim medijima, u ovom tabloidiziranom vremenu, ispostavljaju važnijim od samog autora i njegovog dela.

Radoman Kanjevac

(Iz Besede o Ivi Andriću na Danima srpske kulture, 8. aprila u Istarskom narodnom kazalištu - Gradskom kazalištu u Puli).