STANICA U PUSTINJI
RADIO BEOGRAD 2

FESTIVAL AUTORSKOG FILMA

U petak popodne, u Dvorani kulturnog centra u Beogradu, tokom projekcije filma Nepovratno, mladog argentinsko - francuskog reditelja Gaspara Noea, u okviru devetog Festivala autorskog filma POGLED U SVET, došlo je do kvara na kompjuteru sa kojeg se emituje titl sa prevodom dijaloga. Nekoliko minuta gledaoci su pratili ovaj film na francuskom, bez prevoda, u ekskluzivnom prisustvu samog autora, što je situaciju cinilo pomalo neprijatnom. Reditelj, koji je prevalio toliki put da bi njegov film bio prikazan na beogradskom filmskom festivalu, u jednom trenutku je ustao i zatražio da se projekcija prekine, jer su dijalozi u filmu vrlo važni. U sali je upaljeno svetlo, nastala je duga pauza, ukljucili su se eksperti za popravku kompjutera, reditelj se ponovo obratio gledaocima u dvorani, odnekud se pojavio i direktor festivala, kvar je bio otklonjen i projekcija je, nakon još nekoliko minuta, nastavljena od mesta na kome je bila prekinuta.
Bila je to, na prvi pogled, neprijatna situacija, blamaža festivala pred novinarima, organizatora pred publikom i svih nas pred stranim gostom. U suštini, medjutim, bila je to još jedna od situacija koje se pamte i cine jedan dogadjaj nesvakidašnjim, kao kad padne kiša na dobrom rok koncertu. Bila je to još jedna situacija po kojoj ce se pamtiti Festival autorskog filma, kultni kulturni dogadjaj poslednjih nekoliko poznih beogradskih jeseni. Ovakva se situacija, na primer, ne bi mogla dogoditi na Festu, ne zato što se na Festu ne može pokvariti neka mašina, nego zato što se, u atmosferi koja prati FEST, nikad ne bi dogodilo da se reditelj tokom projekcije filma obrati gledaocima. Spontanost i svežina u najtežim vremenima, koju je do danas uspeo da odneguje Festival autorskog filma ucinile su da FEST bude prva i najveca žrtva POGLEDA U SVET u vreme kad je grupa ljudi koji su verovali u film organizovala ovaj dogadjaj i u casu kad su organizatori FESTA bili odustali od svega.
U najmracnija vremena totalitarizma silazili smo u taj podrum Dvorane kulturnog centra na tanak snop svetlosti kao na hodocašce sa osecanjem pripadnosti celom svetu, a sam Bog zna kako su te kopije stizale u zemlju stešnjenu sa jedne strane spoljnim,a sa one druge unutrašnjim sankcijama.
Tih prvih godina svoga postojanja, dok su se njegovi posetioci i gosti provlacili izmedju kordona policajaca u Kolarcevoj da bi, sa nekom konspirativnom uzvišenošcu, u lekovitom polumraku ove dvorane na trenutak pobedili stanje teške depresije, ovaj festival je stekao kredit koji ne može da se potroši više nikakvom iznenadnom situacijom ili neocekivanim izborom filmova, a broj i prosek godina ovogodišnjih njegovih posetilaca govori da je Festival autorskog filma za ovu Jugoslaviju definitivno postao ono što je FEST bio za prethodnu, mesto na koje se ne ide u bioskop nego na dogadjaj ili neku vrstu škole. Tokom decenije koja se izlizala od precestog pominjanja ovaj festival je za prosveceni Beograd znacio isto što i opozicija za demokratiju, košarkaši za sport i B 92 za novinarstvo, a njegovi organizatori zaslužuju priznanja i našu neizmernu zahvalnost jer su negovali veru u duhovnost onda kad je malo ko verovao u bilo šta osim onoga što vidi na televiziji.
Nije loše imati dva filmska festivala, kao što imamo dva fudbalska kluba ili dve demokratske stranke, ali onaj ko hoce da upozna film i da vidi filmski Beograd poslednjih godina je išao, pre svega, na ovaj festival, za cije projekcije, tokom kojih su posetioci i studenti naših umetnickih akademija sedeli na podu, ove godine ni najveci filmski autoriteti nisu lako došli do karata. To nije bilo nikakvo cudo, bila je to samo nagrada za doslednost ljudima zahvaljujuci kojima je Beograd i u najtežim vremenima sacuvao sebe. Ako bi se za nešto mogla upotrebiti ova poznata sintagma Josifa Brodskog onda bi se za Festival autorskog filma moglo reci da je bio stanica u pustinji naših života u vreme kad smo se poredili sa svetom samo na filmu i kad smo se za jedan tanak snop svetlosti u polumraku Dvorane kulturnog centra hvatali kao za poslednju vezu sa našim stvarnim životima.

Radoman Kanjevac

TRANZICIONO PRVASPITAVANJE

Nedostatak vizije i novih ideja koji je, na kraju prošlog veka našao utocište u jednostvanoj eklektici i postmodernizmu, kao da se protegao i na pocetak ovog, 21. veka, koji je, kao i svaki pocetak, težak i pomalo konfuzan. To bi se najbolje moglo videti na programima satelitskih, a potom i domacih televizija koje, u nedostatku ideja, kopiraju jedna drugu do mere koja granici sa neukusom. Svaka ima po jednu "Zlatnu žicu", po jedan "City", po jednu Rušku Jakic ( koja se na BK Telekom zove Aleksandar Filipovic), po jedno nedeljno popodne sa gostima iz najgledanijih televizijskih serija, po jednu emisiju o filmu sastavljenu od jeftinih trejlera, po jednu varijantu "A što ne bi moglo" i beskonacno mnogo "Otvorenih studija" u kojima uglavnom DOS – adni lideri razgovaraju sami sa sobom, osim u slucajevima kad emisiju vodi Bojana Lekic, pa onda ona razgovara sama sa sobom. Kad se tome dodaju VIN, TV mreža i neuništivi porodicni turista Slobodan KonTiki Micic, koji se emituju na svim kanalima, dobija se kakva - takva slika naših savremenih televizija. Muzicki proizvodi sopstvenih, malih porodicnih diskografskih kuca glavni su sadržaj marketinške ponude, a jeftine latinoamericke serije sa arapskom muzikom osnova su igranih programa, ako se ne racunaju reprize domacih serija snimljenih u vreme kad su Goran Milic i Omer Karabeg, na besprekornom ekavskom, vodili beogradske dnevnike.
Na ovako važnom mestu, u ovako uglednom nedeljniku, svakako bi trebalo pozdraviti ukidanje rubrike "Nije teško biti fin", koja nas je mesecima ugnjetavala sa svih programa RTS predstavljajuci pravo pedagoško mucenje kakvom nismo bili izloženi još od vizionarskih komentara Sime Gajina i predstavljanja kandidata Partije prirodnog zakona u vreme principijelne i miroljubive politike našeg predsednika. To uterivanje finoce sa amaterski režiranim hiperrealisticnim spotovima u kojima takozvane javne licnosti objašnjavaju kako ne treba jesti pokvarenu hranu i voziti u pijanom stanju i kako, za platu od stotinak maraka, povremeno treba izvesti baku na rucak, predstavljalo je najeklantantniji primer potcenjivanja naroda koji je, ipak, živeo i pre i posle vremena na koje se misli kad se smišljaju ovakve mere tranzicinog duhovnog prevaspitavanja. Besmislenija od ove akcije bila je, možda, samo kampanja za toleranciju (za ciji slogan sam licno pomalo zaslužan) i kafanska proslava 40 godina Bitlsa na kojoj su nastupili Sreten i Dragomir u organizaciji Bogoljuba Karica i Luke Micete.
Željko Mitrovic, ciji nesebicni trud je najviše odmogao Miroljubu Labusu u izbornoj kampanji za predsednika Srbije, kozmetickim promenama i novokomponovanim CNN vestima, koje saopštavaju na plej bek neki loši imitatori informativnih novinara, nije uspeo da nas ubedi u svoju odanost demokratiji. Njegovo me ponašenje ne iznenadjuje, cude me politicari koji su tri meseca lupali u šerpe dokazujuci da televizija nije svemoguca, a sad veruju da se uz pomoc PINK - a može postici ono što se nije moglo sa tri RTS – ova kanala.
Neke televizije, više po formi nego po sadržaju, neodoljivo podsecaju na vremeplov. Uprkos tome, u 15 nedeljnih popodneva nema ni traga od nekadašnje nenametljive elegancije Saše Zalepugina, ni na jednom decjem kanalu nema emisije kakav je bio "Dvogled", od nekoliko kulturnih magazina nijedan nije ni prici nekadašnjem PETKU u 22, od petnaest kvizova u kojima "možete postati milioner" nema ni senke šarma nekadašnjeg Mice Orlovica, a od milion ispraznih zabavnih programa nijedan nije ni blizu "Top liste nadrealista", da ne pominjem neskromno neke televizije u cijem sam osnivanju i realizovanju i sam ucestvovao.
Casni izuzeci kao što je "Utisak nedelje", "Kulturni nokaut", Gojko Andrijaševic ili Tanja Vojtehovski, samo potvrdjuju ova pravila i mogu se pripisati pre svega retkim autorima koji su, tokom svih ovih godina, sacuvali vedrinu i dobar duh.

Radoman Kanjevac

PREDLOG ZA RAZMIŠLJANJE

USPORAVANJE

Ponekad jedna reč ume bolje da opiše vreme nego tomovi knjiga, sati filmova i kompleti novina ili časopisa. Kao što je donedavno kompanija bila univerzalno ime za svaku poluporodičnu firmu koja se bavi sumnjivim poslovima zasnovanim na sivoj ekonomiji u ovom transparentnom, tranzicionom vremenu tako je usporavanje reč koja će obeležiti nekoliko početnih godina ovoga veka koji nam je, samo u prvoj godini svoga postojanja, doneo više lepih vesti nego cela poslednja decenija prethodnog. Transfer u Hag jednog čoveka koji je žurio u istoriju, bez obzira na posledice, najavljuje tako potrebno, blagotvorno usporavanje naše nacionalne istorije koja nas je često preticala svojim izazovima tako da godinama posle nismo uspevali da se oporavimo. Usporavanje prirodnog priraštaja donelo bi više zadovoljstva ne samo Kinezima nego i našim komšijama Albancima, a usporavanje starenja ćelija ljudskog organizma, na kojem ovog časa intenzivno rade timovi naučnika u celom svetu, produžilo bi ljudski vek, kažu, na 150 godina. Eksperimentalno dokazano usporavanje zemljine rotacije, medjutim, preti da u dalekoj budućnosti ugasi život na ovoj planeti, tom našem jedinom istinskom mestu rodjenja hiljadama godina starijem od bilo koje nacije, vere ili religije, zbog kojih smo život na njoj učinili skoro nepodnošljivim.

 Posle neverovatnog tehnološkog i životnog ubrzavanja koje nam je doneo kraj dvadesetog veka, Microsoft i Ericsson, najpoznatiji svetski proizvodjači PC računara i mobilnih telefona, već mesecima registruju usporavanje u razvoju softverskih programa i ekonomskih parametara osećajući kako hronično neispavano čovečanstvo pokušava da prilagodi ove mašine tempu našeg ubrzanog života, a najčuveniji američki psihijatri savetuju svojim klijentima da, umesto da pozovu prijatelja mobilnim telefonom, prošetaju do njega i popričaju na miru, bez tehnike i napetosti koju donosi tehnologija postindustrijskog doba. Desetine nepročitanih E mail poruka u vašem Inboksu, stotine komeorcijalnih i predizbornih poruka u poštanskom sandučiću,  skrivene kamere na svakom koraku, tajanstveni natpis Ograničeno na ekranu vašeg telefona, koliko god znače renesansu novih mogućnosti predstavljaju istovremeno ograničavanje slobode u najprostijem, rudimentarnom vidu. Ako se ne javite na poziv žena vas pita zašto se niste javili, ako se javite gde se nalazite, a ako ste nedostupni zašto ste bili nedostupni. Neka neobjašnjiva sloboda koju osetite kad zaboravite mobilni telefon kod kuće možda najbolje opisuje ovaj pojam, tako staromodan u svojoj lepoti i tako moderan u svojoj suštini. I dok se, tako iznenada oslobodjeni, Cetinjskom ulicom penjete ka srcu Balkana, po ko zna koji put shvatate da je ta jedna, jedina reč ono što bi vam u ovom trenutku bilo dovoljno da razumete prokletstvo prelaznog vremena i one retke ljude koji ne žele da imaju mobilni telefon. Taj otpor koji oni osećaju prema toj simpatičnoj napravi nije otpor protiv napretka nego protiv čitavog jednog vremena koje nam je ubrzavalo istoriju i ukidalo slobodu, glorifikujući tehnologiju, nove medije, lažne vrednosti i pink kulturu, dok su hiljade ljudi kopale po kontejnerima i sanjale jedan običan ljudski život, sa malo sentimenta i neobičnih ljubavi, kao u Kunderinom romanu.

Povodom studentskog protesta

JEDNO PISMO STUDENTIMA 1996/97.

Dragi prijatelji,

Vas protest je mozda dobra prilika da covek uporedi svoju sa vasom generacijom studenata.Takav pokusaj,medjutim,naici ce na velike teskoce jer vasa generacija se jos od detinjstva toliko razlikuje od svih drugih generacija da je svako poredjenje uzaludno.Dok su vasi vrsnjaci u srecnijim zemljama igrali ratove na svojim kompjuterima vama se rat dogadjao pod prozorom,a ono o cemu su deca tokom ranijih ratova slusala ulepsane price egocentricnih heroja vama je,sa svom brutalnoscu i besmislom,posredstvom televizijskih ekrana,ulazilo direktno u sobu.Vi ste jos kao deca preziveli mitinge,demonstracije,rat,sankcije – bolesti od kojih neko ne oboli za citav zivot.Zato se vasa generacija tesko moze porediti sa bilo kojom prethodnom i zato nikoga ne treba da cudi ozbiljnost vaseg protesta – u njega je ugradjeno jedno detinjstvo ozbiljnije od skole i jedno iskustvo starije od nauke.Vi ste na vreme shvatili da sloboda nije ono sto pise u knjigama,sloboda se nalazi na ulici.

 Za razliku od vase generacije,koja ni u osnovnoj ni u srednjoj skoli nije imala srecu da bude oslobodjena problema koji su okupirali starije ljude,pa ste stoga i vi ozbiljniji od broja svojih godina,moja generacija je imala nesrecu da nikad ne odraste.Sve do ovog rata bili smo mladi i perspektivni,a sad smo vec stari i istroseni.Moja generacija,generacija tzv."novog talasa",preskupo je platila cenu komunizma,jugoslovenstva i rokenrola.I bas kao sto o rokenrolu danas,cetrdeset godina posle njegovog nastanka,ljudi govore da je to neka "muzika za mlade" tako je i moja generacija osudjena na prokletstvo da bude vecno mlada i da nikad ne bude shvacena ozbiljno.Za razliku od moje generacije,koja je imala sredstva ali nije imala cilj,vi imate cilj i nemojte nikome dozvoliti da bude stariji od vas.Starost nije mudrost,starost je secanje na mladost.

 Svaka generacija studenata,od spanskih boraca do danas,imala je svoju pobunu,ali nijedna nije imala pobedu.Vazno je bilo ucestvovati,a ne pobediti i zato su sve te pobune zavrsene porazima.Vi ste,izgleda,prvi shvatili da pobuna bez pobede nije vredna zrtava i da za uspesan protest nije dovoljno uzviknuti "sloboda" i jurisati na barikade,nego treba nadmudriti protivnika.

 Dobra organizacija vaseg protesta i veliki broj govornika svedoce o vasoj ozbiljnosti.To je cinjenica koja brine ne samo vlast nego i opoziciju jer mnogi su govornici dosli kod vas,a nisu otisli "kod njih".Medjutim,to ne sme da bude razlog za nadobudnost i preveliku radost,razmirice izmedju vas i opozicije su stetne,a podela izmedju ovog platoa i onog trga je lazna i uistinu vestacka,jer u ovom protestu nije rec ni o studentima,ni o koaliciji,ni o opoziciji – ovde je rec o elementarnom pravu jednog naroda da bira svoju vlast i o elemntarnom pravu jednog gradjanina da promeni vlast ako njome nije zadovoljan.Prve posleratne generacije studenata nisu na to pravo smele ni da pomisle,generacija iz sezdeset i osme je o tome samo sanjala,moja generacija je na tome nesto i radila,a tek vasa generacija ce to pravo istinski i ostvariti.Konacno,sve nase generacije udruzene sada traze to pravo i ne moze nas niko spreciti da ga ostvarimo.Bolje bi bilo da su nam ga dali prekjuce nego juce i bolje bi bilo da nam ga daju danas nego sutra,kad cena postane previsoka.

 Generacija iz sezdeset i osme imala je energiju,studenti iz sedamdesetih imali su ideale i ljubav za ceo svet,moja generacija imala je nadu,a vi imate razum i osecajnost.Zato ste najblizi tom cilju koji je bio nedostizan za sve nas.

 Kad se sve sabere,ipak,niste vi toliko razliciti od ranijih generacija koliko je vreme u kojem vi studirate razlicito od ranijih vremena,a vlast koju danas imamo drukcija od bilo koje.Knez Milos je bio surov,ali smo tada imali i Turke,kralj Aleksandar je bio prek,ali mu je interes drzave bio iznad svega,Joasip Broz je bio polupismeni komunista,ali je imao ceo svet na svojoj strani.Ovo sto mi danas imamo je kombinacija nekoliko totalitarnih rezima od kojih bi samo jedanm bio dovoljan za pobunu postenog sveta.

 Kazu: "probleme treba resavati u okviru nasih legalnih institucija",a ne kazu u okviru kojih institucija.Da li su to skujpstine sa teledirigovanim poslanicima i unapred poznatim rezultatima svih glasanja,ili je to vlada najsposobnijih direktora koji sami od sebe traze dozvole za uvoz,ili su to sudovi koji sude po direktivi pa sudije pisu saopstenja protiv sopstvenih presuda,ili je to Predsednik Republike koji niti koga sta pita,niti kome za sta odgovara? To su nase danasnje institucije.U poredjenju sa neredom koji u njima vlada Kolarceva ulica je cistija no crkva,a nasi trgovi su tisi nego hramovi.Ne moze se pozivati na institucije onaj ko u danasnjoj Srbiji predstavlja jedinu instituciju,sve druge sluze kao fasada toj piramidi od stakla sa vrhom od prevazidjenog,crvenog mermera kakav se ne koristi vise nigde u svetu.

 Nije tacno da mir nema alternativu.Mir ima vecitu alternativu i ona se zove sloboda.Medjutim,vise nego mir u podeljenoj Bosni nama je danas potreban mir u Srbiji,a najvise mir u nasim dusama razorenim ovim ratom i pocepanim ovim izborima.Za razliku od mnogih prethodnih generacija studenata vi imate taj najvazniji,unutrasnji mir kojim cete pobediti ove nase vecite ratnike.Ovi dogadjaji su,mozda,vise od svega borba mirotvorackog protiv ratnickog duha u jednom narodu koji mir dozivljava kao vanredno stanje.Za razliku od studenata iz sezdeset i osme i za razliku od moje generacije,vi niste nestrpljivi jer ste shvatili da vreme radi za vas u sukobu protiv onih kojima vreme istice.U tom sukobu i priroda i drustvo su na vasoj strani,a neka zuri onaj ko mora.

 Mnoge su majke i ocevi upropastili sopstvenu decu.To ne bi trebalo da zaboravite dok slusate mnogobrojne ugledne,pametne ljude kako vas hvale,ponekad,preko svake mere.Niko nije imun na lepe reci.Medjutim,istorija nikad nije pisana lepim recima,a sloboda nikad nije dosla sama.Zato se nemojte mnogo obazirati na lepe govore,nastavite zapoceti posao i budite,kao i do sada,hrabriji od naroda,pametniji od vlasti i bolji od opozicije.Ne dozvolite da vas pobede lepe reci.

 Kad smo vec kod govora i lepih reci,mozda se pitate zasto vam pisem pismo,zasto nisam dosao da vam se obratim direktno sa vase govornice.Ne bih zeleo ni na koji nacin da umanjim znacaj te govornice,ali,ipak,moram da vas podsetim da u Beogradu ima mnogo cestitih i pismenih ljudi koji vam se jos nisu obratili jer,pretpostavljam,ne mogu da dodju na red od mnogobrojnih golubova – prevrtaca koji,rasirenih krila,sa nebeskih visina svojih konformistickih polozaja,vrebaju povoljan trenutak da o vasem trosku operu svoju biografiju.Isti ljudi koji su svojim "odjecima i reagovanjima" svojevremeno ucvrstili ovu vlast sada se predstavljaju kao njeni najzesci kriticari.Ako nista drugo,posteno bi bilo da se svako od njih,pre nego sto izgovori ostre reci kritike na racun Slobodana Milosevica,sa par recenica osvrne i na sopstvenu proslost iz koje zjape naucno – fanstasticni temelji te promasene investicije koju su licno zidali.Prostor koji ste vi oslobodili trebalo bi,pre svega,ustupiti nekim novim ljudima,onima koji za sobom ne vuku repove svojih nekadasnjih nepromisljenih izjava.Takvih ljudi je puna Srbija.

 Vas protest ce biti prvi pravi poraz ove vlasti i prvi veliki poraz televizije,tog medija uz pomoc kojeg se vladalo lakse nego uz pomoc policije.Vi najavljujete jedno novo,posttelevizijsko vreme u kojem televizija nece imati znacaj koji danas ima,a vas protest pokazuje svu nemoc te sprave,koja ponistava originalnost i ubija kreativnost,unoseci u svaku kucu na ovoj planeti dobro upakovanu,vlasniku ili mocniku prilagodjenu, laz koja neodoljivo podseca na istinu.Vas protest je istinski,neponovljivi trijumf duha nad materijom i prva pobeda dvadeset prvog nad ovim vekom,cijem kraju ce se covecanstvo vise radovati nego sto se radovalo njegovom pocetku.

 Srecna je ona zemlja kojoj istorija nije cesto menjala geografiju.Sticajem nesrecnih okolnosti nama se poslednjih godina cak i to dogadjalo.Nije lako ispravljati greske pravljene tenkovima.Medjutim,i u nasoj kao i u svakoj drugoj kuci ima poslova koje ne moze uraditi niko osim nas.Hvala vam sto ste zapoceli jedan posao koji ce dokazati da hrabrost nije dobra zamena za pamet.Zelim vam puno srece.

 29.01.1997.

 LABUDOVA PESMA

DEMOKRATIJA,18.12.1996.

Odlazak Aleksandra Tijanica sa mesta ministra za informacije Republike Srbije i direktora BK Telekom i odlazak Bogdana Tirnanica iz "Politike" svakako ce uci u istoriju srpskog novinarstva,bez obzira na stranu sa koje posmatramo aktuelne politicke dogadjaje.Medjutim,Tijaniceva tvrdnja da njegova ostavka nema nikakve veze sa politikom i aktuelnim dogadjanjima,nego sa profesionalizmom i Tirnaniceva dopuna da i on odlazi zbog nezadovoljstva medijskom slikom u Srbiji zasluzuje ako nista drugo makar da se proveri.Ja,recimo,mislim da njihov odlazak nema nikave veze sa profesionalizmom,novinsrstvom ili medijskom slikom,vec je posledica njihovog visestruko stetnog bavljenja politikom,u koju su se prekasno ukljucili,a prerano iz nje pobegli.

 Bogdan Tirnanic,taj nas prvi multimedijalni novinar,poslednjih godina,kad je politika postala "in" zaboravio je na film,televiziju,rokenrol i druge teme u kojima se godinama dobro snalazio i poceo sve cesce da komentarise politicke dogadjaje.Za razliku od Tijanica,koji je svojevremeno pokazivao odlicnu sposobnost procenjivanja politickih zbivanja,Tirnanic se tu,iz nedelje u nedelju,nalazio na tudjem terenu.Vise zaokupljen artistickim aspektom pojedinih pojava i vise okrenut imaginarnom nego realnom redu stvari,Tirke je,kako je vreme odmicalo,sve vise gubio kontakt sa realnoscu na stranicama novina koje se ni same ne mogu pohvaliti nekim kontaktom sa realnim svetom.Ubrzo je postao zamenik generalnog direktora i vise nije bio samo Beogradjanin nego je,pod uticajem diskretnih blagodeti v;lasti,sve vise postajao Srbin i osvedoceni tumac aktuielnih zbivanja u korist vladajuce elite.Politika je,medjutim,nesto drugo od obicnog mirnog filma ili fudbala.Bogdan Tirnanic,nekad nesumnjivo jedan od nasih najuglednijih novinara,iz subote u subotu postajao je sve vise Tijanicev advokat,a sve manje slobodan novinar,kritikujuci cesto opoziciju i njene lidere,a precutkujuci ocigledne "gafove" vladajuce vrhuske.Tako je sve vise ucvrscivao svoj polozaj u vlasti t.j. Kompaniji,a istovremeno gubio neutralnost,a s njom i poverenje citalaca.Uzalud je pokusavao da pre podne bude vlast,a popodne nepristrasni kolumnista,iz svakog njegovog reda izbijala je udobnost njegovog polozaja koja je cinila nerealnom ambiciju da se bude u isto vreme i vlast i kritika.Jednoga se tu moralo odreci,ali Tirkeu se ovo prvo ocigledno dopalo,a ovo drugo je isuvise voleo.Postao je covek sa dva lica i doveo sebe u poziciju koja se ubrzo pokazala neodrzivom.

 Aleksandar Sasa Tijanic,poslednjih godina nesumnjivo najkrupnija figura naseg zurnalizma,bas kao i njegov prijatelj Tirnanic,platio je danak prevelikom udaljavanju od novinarstva i ukljucivanju u politiku.Za razliku od naivnog Tirnanica,ciji su zakljucci po pravilu bili na stetu opozicije,Tijanicevi komentari,na primer,u ""edeljnom telegrafu""uvek su bili u korist vlasti,a njegove ""bjektivne""televizije cenzurisale su isto sto i RTS,ali mnogo suptilnije,pa samim tim,i delotvornije za nalogodavca.Posle nekoliko meseci udobne zavetrine u ministarskoj fotelji Tijanic je,nakon sto je voda,pod pritiskom opozicionih nemira,usla u koaksialni kabl ""Radija b92",morao konacno da promoli svoju glavu i prekine igru dugogodisnje lazne neutralnosti.Posle intervjua "Glasu Amerike" u kojem se uglavnom pravio lud,izbegavajuci odgovore i na najkonkretnija pitanja,postalo je jasno da se novinar Tijanic,koji odlicno napada,ne snalazi u ulozi ministra koji treba da se brani.Agresivni i egocentricni Tijanic deluje odlicno u situacijama koje mu omogucavaju ofanzivu,ali veoma neubedljivo kad treba zaustaviti napad protivnika,a jos manje kad treba naci opravdanje za neke pogresne postupke,sto je svakodnevni posao avakog politicara.Dobar politicar zna da na postavljeno pitanje odgovori tako da slusalac,dok slusa odgovor,zaboravi sta je novinar pitao.Ministar Tijanic to nije umeo i pao je na svom prvom ozbiljnijem politickom ispitu.Nekakve naknadne egzibicije u obliku konferencija,peticija,pisanja i opravdanja nisu mogle popraviti utisak.Cak i taj panicni potez da se prvi pobegne sa broda koji tone,da se da ostavka pre nego sto je neko bude zatrazio,te konferencije za stampu prepune nepotrebnih metafora i isforsiranih duhovitosti,na kraju krajeva,svedoce o nedovoljnom smislu za politiku jednog odlicnog novinara.On teatralno napusta taj brod povlaceci za sobom i prijatelja Tirnanica,koji prividno sa "slucajem" nema bliske veze,ali oseca teskobu jedne nove situacije,bez dobrih resenja.Predosecajuci po njih los rezultat tekucih demonstracija oni odlaze prividno revoltirani,a zapravo zabrinuti za sopstvenu karijeru u slucaju novog rasporeda snaga na politickoj sceni,a citav taj vokabular svecanih objasnjenja i pateticnih rastanaka sluzi da prikrije moralno posrnuce ove dvojice bardova naseg novinarstva koje traje vec godinama.

 Oni odlaze,kazu,zbog nezadovoljstva "medijskom slikom" u Srbiji poeslednjih godina,a ne kazu da su tu sliku,uglavnom,sami pravili.Njih dvojica koji su,u vreme ove vlasti,u srpskom novinarstvu bili sve(od kolumnista,preko urednika do direktora i ministra),bez reci samokritike odlaze kao da nasa medijska slika sa njima nema nikakve veze.A ko je onda,ako ne njih dvojica,uticao na uredjivacku politiku "Politkr i njenih izdanja,ko je rukovodio BK televizijom,ko je osmisljavao "kadrovska resenja" u "Intervjuu" i "Profilu",ko je pokusavao da kupi NIN,ko je iz emisije "Telefakt" izmestio politcke stranke u emisijicu "Levo desno",a onda u kljucnom trenutku,cak i voditelja te emisije slao na odmor,ko je pisao u "Nedeljnom telegrafu" i uticao na "Dnevni telegraf"...Hadzi Dragan Antic,ta tacka dodira,taj zajednicki imenitelj izmedju njih dvojice i vlasti mozda je najmanje odgovorna figura u ovom magicnom troutglu u kojem je potonulo nase novinarstvo.Tijanic i Tirnanic su ipak bili ta dva Igora Milanovica u nasoj olimpijskoj novinarskoj reprezentaciji,to usko grlo kroz koje mnogim sposobnim ljudima nije bio omogucen prolaz do citalaca,slusalaca ili gledalaca.

 Uzalud sada prijatelj Curuvija proglasava prijatelja Tijanica dobitnikom dana,uzalud prijatelj Tijanic portretise prijatelja Tirnanica na svojoj televiziji,uzalud sva nastojanja da se poraz pretvori u pobedu,kad citava javnost zna da oni nisu otisli svojom voljom,nego pritisnuti razvojem dogadjaja,kad je sat istorijske neminovnosti poceo da otkucava fajront svakome ko je svoju sudbinui vezao za proslost.

 Svojim pateticno srocenim "poslednjim pozdravom" Tirnanic je uspeo da u nama umesto osude izazove sazaljenje,iako je svaka osuda,mozda,ono sto covek lakse podnosi od sazaljenja.Mada se potrudio da brze – bolje objavi svoje novo radno mesto,okolnosti pod kojima je promenio preduzece svakako ga ne mpogu uciniti srecnim.Nista bolje se ne moze reci ni za Tijanica koji,zasad,lebdi izmedju ponude "jedne americke kompanije" i sopstvenih privatnih novina,iako je sasvim jasno da bi ambicioznom Tijanicu,posle "dve najbolje televizije u Srbiji" i mesta ministra za informacije,sve osim funkcije predsednika Vlade bilo malo.Sto ih cesce vidjam u javnosti sve vise imam utisak da je to ipak samo labudova pesma ovog popularnog dueta,premladog za umiranje,a prestarog za opoziciju.Ono sto su nekada pisali bio je veliki kompliment za nase novinarstvo,ali ono sto su kasnije precutali ucinilo je da ih vetar mozda zauvek oduva sa nase politicke scene.

 Velika je steta sto je istorija,stroga i nepravedna kakva vec ona zna da bude,pregazila ta dva giganta naseg zurnalizma,ostavljajuci na svom prljavom balkanskom putu samo trag izoblicenih gusenica i fleku raznobojnog plastelina.

 ŠTA DA SE RADI

NIN,12.10.2000

 Iako iskustvo govori da su najteža  pitanja na koja postoji samo jedan odgovor veliki broj poznatih odgovora na ovo pitanje svedoči da ni ono nije lako možda baš zato što  su na njega pokušavali da odgovore ne samo Černiševski,Lenjin,  Dušan Bogavac i Vojislav Šešelj,nego i toliki učesnici ove zanimljive i ponekad veoma relevantne ankete.Na ljubaznu ponudu redakcije NIN-a,u skladu sa tom nepodnošljivom lakoćom isuviše cesto postavljanog pitanja, pokušaću da formulišem i nekoliko svojih predloga,za koje bi se pre moglo reći da predstavljaju spisak lepih želja nego završenih misli i konačnih odgovora.

 Dakle,na pitanje "Šta da se radi" u ovom istorijskom trenutku raskida sa jednom tradicijom na kojoj su vaspitavane generacije naših ljudi i početka jednog vremena na koje će se naši,ne baš tako malobrojni, gradjani koji nemaju potrebu za demokratijom teže navikavati nego na bombardovanje, bio bih slobodan da predložim sledeće:

-Da se ambicioznijim gradjanima biranim rečima objasni da u demokratiji ne mora baš svako da bude član kriznog štaba i budući rukovodilac.

-Da se profesorima univerziteta,glumcima i pevačima objasni da će demokratija trajati godinama i da nema potrebe da čekaju u redu pred televizijama,veoma brzo će se ispostaviti da imamo manjak pametnih ljudi,kao što smo do skoro imali manjak dobrih televizija

-Da se više prostora na rukovodećim mestima,u medijima i javnom životu omogući novim ljudima, novim pesmama i filmovima,kako ovaj prelazni period ne bi podsećao na vremeplov nego na budućnost.

-Da svi bivši Miloševićevi saradnici,ministri,direktori,urednici i književnici u svojim budućim javnim istupanjima izgovore i tu jednu rečenicu koja nam je u njihovim dosadašnjim javnim nastupima toliko nedostajala

-Da budemo zadovoljni držanjem naše vojske i policije u najkritičnijem danu naše novije istorije.

-Da se otvore svi policijski dosijei, kako beogradska intelektualna čaršija ne bi više ispirala usta nedužnim ličnostima i kako bi javnost saznala ko je stvarno radio za tu službu dok je neko drugi morao da pati.

-Da se bivši SPS-ovi funkcioneri ne ponašaju kao da su dozvolili milom ono što je osvajano silom,uz pomoc teške mehanizacije gradjevinskog preduzimača Velje Ilića iz Čačka,jedinog srpskog grada u kome su se i četnici i partizani uvek osećali kao kod kuće.

-Da naši pesnici i prozaisti na čijim izjavama je izgradjen kult Slobodana Miloševica,prestanu da se šlihtaju novom predsedniku podsećanjem na svoju nekadašnju vidovitost i članstvo u odborima koje su odavno bili zaboravili.

-Da se prvoborci u dugoj borbi protiv odlazeceg režima ne otimaju o položaje i privilegije,jer bismo mogli pomisliti da su se samo zbog toga i borili.

-Da se ne dozvoli televizijskim i novinskim urednicima,koji su poslednjih godina bili najpouzdaniji izvršioci vladajuće politike,da se ove nedelje,sa članskim kartama sindikata "Nezavisnost" i jeftinim pričama o svojim jednodnevnim štrajkovima, sa lažnim osmehom pobednika cinično šepure na svojim novim rukovodećim položajima.

-Da se Udruženje književnika Srbije više ne oglašava u pogledu političkih

 dogadjaja,jer je to do sada uvek činilo na pogrešan način i sa neodrživim zakašnjenjem,uloživši u te uzaludne pokušaje čitavu jednu adresu za koju nismo sigurni ni da li još postoji.

-Da poznanici Vojislava Koštunice ne koriste njegov uspeh za raspirivanje sopstvenog anticrnogorskog i antihercegovackog raspoloženja

-Da se Djordju Balaševiću omogući povratak u Srbiju

-Da se članovima Jugoslovenske levice onemogući učlanjenje u Novu demokratiju.

-Da se osobe sa govornim manama ne biraju na visoke položaje

-Da Slobodana Miloševića ne pamtimo po njegovom poslednjem televizijskom nastupu.

(Autor je pesnik iz Beograda)

KROZ SELA, NA REKE, UZ VETAR

NIN,26.03.1996.

Petera Handkea zavoleo sam posle filma "Nebo nad Berlinom",prikazanog premijerno u Beogradu polovinom osamdesetih,na jednom od Festova koje pamtimo.Bas kao i raniji Vendersov "Golmanov strah od penala" i ovaj film bio je neponovljiv stvaralacki susret najznacajnijeg evropskog filmskog reditelja tih godina i,kako se govorilo,najznacajnijeg "mladog" nemackog pisca.Gledao sam taj film nekoliko puta,ne samo zato sto volim filmove Vima Vendersa,nego i zbog cudesnog teksta Petera Handkea koji je,na prvi pogled hermetican,u stvari bio topao i intiman,omogucavajuci tom filmu neverovatnu atmosferu van vremena i prostora."Kad je dete bilo dete,nije imalo navika...kad je dete bilo dete,nije se namestalo pri fotografisanju..."bila je Handeova kljucna recenica u filmu koja se,u raznim varijantama,ponavljala i nikako nismo uspevali da je se oslobodimo.Bilo je to vreme kad se ovde sve moglo voleti,a svet je bio nadomak velikih previranja,sto se moglo naslutiti po visku dobrog raspolozenja u ljudima.Nemacka je bila podeljena.Berlin je bio zazidan iznutra."Kad je dete bilo dete,nije znalo kad pocinje vreme i gde prestaje prostor..."odzvanjala je u mojoj glavi misao iz tog cudesnog filma koji je za moju generaciju bio zapadna varijanta "Rubljova",nesto kao freska na zidu citave jedne epohe.

 Nekoliko godina kasnije,vracajuci se  sa Zlatibora,u vozu Uzice – Beograd,napisao sam jednu pesmu u slavu Petera Handkea i Josifa Brodskog.Bila je to jedna od onih nesrecnih pesama kad pesnik ne zna o cemu da pise,pa onda pise o tome kako nema o cemu da pise jer su sve pesme vec napisane.Uprkos tome,imao sam tada utisak da sam se tom pesmom bar malo oduzio Peteru Handkeu za tu recenicu tesku kao biblioteka: ""Kad je dete bilo dete,nije imalo navika...nije znalo kad pocinje vreme i gde prestaje prostor..."

 Mnogim sam ljudima pokazivao tu pesmu,medjutim niko u njoj nije video nista posebno,verovatno zato sto ona i nema ono sto pesmu odvaja od pisca,ono sto cini dobru pesmu,a sto niko ne ume da definise.Kad sam ostvario dovoljan broj godina i pozeleo da postanem "pravi pisac",sto se dokazuje tako sto imate objavljenu knjigu(koju niko ne kupuje ali je,sa ponosom,delite prijateljima),odneo sam rukopis u Novi Sad,u izdavacku kucu "Prometej".Rukopis je procitao nas poznati pesnik koji u toj izdavackoj kuci radi kao savetnik i preporucuje za objavljivanje ono sto,po njegovom misljenju,zasluzuje da bude objavljeno.Veoma se pozitivno taj pesnik izjasnio o mojim pesmama.Jedina od 65 pesama koju je,po njegovom misljenju, trebalo izostaviti bila je ta o Handkeu i Brodskom."To nije poezija.To je l'art pour l'art - umetnost radi umetnosti",rekao je.Poslusao sam ga.Knjiga je objavljena bez te pesme.Vise mi je zao zbog Brodskog,koji je umro nekoliko nedelja posto je knjiga izasla iz stampe,nego zbog Handkea koji je,izgleda,bas tih dana krenuo na put u Srbiju.

 Glavni likovi u "Nebu nad Berlinom" su dva andjela,od kojih se jedan zove Peter,po Peteru Handkeu.I zaista,Peter Handke je onaj ko,poput andjela iz Vendersovog filma,tih i nepogresiv,lebdi iznad svoje datosti i,sopstvenom umetnickom i ljudskom hrabroscu,savladava granicu na koju je rodjenjem bio osudjen.Retki su u ovom vremenu bili ljudi koji su uzleteli iznad sopstvenog usuda,iznad ocekivanog.Osim Handkea,takav je i Slobodan Snajder,Vidosav Stevanovic,pa i Emir Kusturica ciji moralni stav zasluzuje bezgranicno postovanje ne zato sto se svrstao na "nasu" stranu,nego zato sto se nije svrstao na onu stranu koja je bila kompromis.Biti "protiv svojih",na strani sopstvenog uverenja,morao bi da bude cilj svakog ozbiljnog coveka.Taj cilj je vazniji i od same istine.Stavise,ubedjen sam da Peter Handke nije putovao u Srbiju zbog istine.Vise od istine njega je zanimala borba protiv proizvodnje lazi i jedne sumnjive objektivnosti.Od istine Handkeu je svakako vazniji i taj moralni zivotni princip i njegovo delo kojem niko ne moze pomoci osim njega samog, na putovanjima kroz sela,na reke,uz vetar.

 Jedan glas koji se razlikuje ponekad je mnogo vazniji nego citav hor dosadnih,unisonih,dobro uvezbanih vokala.To bi morali da znaju i oni nasi intelektualci koji su,mozda,razocarani Handkeovim utiscima sa putovanja na reke Dunav,Savu,Moravu i Drinu,te nase reke ponornice koje teku Srbijom noseci leseve u Crno More.On nije bio pravi sagovornik za politicke razgovore.Tim "buntovnicima" koji su u drustvu,navodno,opozicija,ali su u knjizevnosti vlast kakvu nismo imali jos od cuvene Simine 7a i nostalgicnih komunistickih vremena,moralo je da bude jasno da je tesko nagovoriti na politicki razgovor bilo kojeg putnika namernika,a narocito onoga kojega zanima nesto mnogo ozbiljnije od politike: pravda.Tamo gde se trazi pravda obicno nema mesta za politiku.

 Jednog prohladnog zimskog prepodneva,krajem 1992 ili pocetkom 1993. u teatru "Dusko Radovic" dramski pisac Miodrag Zupanc pricao mi je kako je tih dana u Ljubljani sreo Petera Handkea.Sedeli su u nekom zanimljivom drustvu i dugo razgovarali.Zupanc je bio odusevljen Handkeom.Malo je danas takvih pisaca i intelektialaca,rekao je.Uz vinjak i kafu podelili smo misljenje.Vendersovi filmovi bez Handkea su kao Kusturicini bez Sidrana:fali im ona mala doza patetike bez koje film ne dopire do srca.Ovaj prokleti rat,koji u nama jos traje,i ovo prokleto vreme koje je rasturilo tolike drzave i brakove,udaljili su i Handkea od Vendersa,Sidrana od Kusturice,Brodskoga od Solzenjicina.Medjutim,ne treba krivicu traziti u ljudima,velike ljude ne dele sitne razmirice.Svako je sam birao svoj put kroz bivsu Jugoslaviju,zemlju koje vise nema.

 NIKO NE SME DA BUDE TUŽAN

BORBA, 15 – 16.01.1994.

 Nikada nisam vodio dnevnik.Oduvek sam bio ubedjen da u najdubljim predelima duse covekove ima nesto sto nije za pisanje,a svako pisanje je pisanje za javnost,iako se pisci dnevnika izgovaraju da pisu za sebe.Meni se uvek cinilo da najskrivenije tajne ne treba odavati nikome,a to znaci ni sebi.Mislim da se moja najdublja osecanja,moje najsustinskije emocije,ono sto ja u stvari jesam,ne nalaze cak ni u mojim pesmama.To je nesto sto se nalazi dubioko u meni,sto ja celoga zivota osecam ali ga nikad necu napisati.Ideja o vodjenju dnevnika mi je oduvek bilo nepristojno zavirivanje u sebe,otvaranje onoga sto je stvoreno da bude zatvoreno. Ukratko,ima stvari koje nisu cak ni za dnevnik.Eto,zbog tih stvari dnevnik nikada nisam pisao.A ovu ponudu sam prihvatio jer ovo u stvari i nije dnevnik,nego prilika da covek na ozbiljnom mestu kaze nesto o sebi.

 Ja se,na primer,uopste ne druzim sa poznatim licnostima cija imena sama po sebi ostavljaju ubedljiv utisak na citaoca.Ja se ne druzim,takoreci,ni sa kim osim Milice i Ljiljane cija prezimena vas nece fascinirati.U kafani nisam bio ima tri godine.Ono malo prijatelja sto sam imao pogubio sam negde u vatrama besmislenih politickih rasprava.U kucu nam danima niko ne dolazi.Znam,ljudi se plase da nas svojom posetom ne izloze prevelikom trosku.Plasimo se i mi,pa zbog tpoga ne idemo ni mi kod njih.Boga molimo da neko dete u komsiluku ne slavi rodjendan i potajno se nadamo da nam se niko ove godine nece zeniti ni udavati.

ČETVRTAK, 06.JANUAR

Nesa se telefonom javlja iz Kavadaraca,sa turneje "Galije" po Makedoniji. Kako je tamo,pitam.Kao u Americi,kaze Nesa,prodavnice su pune robe,a ima i dosta Amerikanaca.Razgovaramo malo o novoj ploci za cije snimanje vrsimo pripreme.Nismo bas nacisto ni kakva bi ta ploca trebalo da bude.U ovako teska vremena najbolje prolaze vesele pesme.Kad bismo umeli mi bismo takve pesme i napisali,ali kako pobeci od stvarnosti,kako se oteti saznanju da je ceo nas zivot jedna velika balada ciji se refren zarazno ponavlja u pravilnim intervalima.Prisecamo se nase prethodne ploce koju smo,pod nazivom Istorija,ti i ja,objavili daleke 1991.Snimali smo u Podgorici,koja se u to vreme zvala Titograd,producent nam je bio Niksa Bratos iz Zagreba,izdavac iz Beograda.Snimali smo u februaru,ploca je objavljena u martu,a rat je izbio u aprilu.Sve pesme na toj ploci najavljivale su ono sto dolazi,oluju koja ce Titogradu promeniti ime,Niksi unistiti rodni Travnik,"Galiji" odneti gitaristu koji se na prvi pogled razlikovao od nas ali se ovde osecao kao kod kuce,cak prijatnije nego u svom Briselu u kome je odrastao i sad se u njega vratio.On,taj crnac koji je nosio u prstima ono sto samo crnci imaju,poznaje ove ljude i narode bolje od svih onih ministara koji tamo u njegovom gradu bezuspesno kroje nasu sudbinu.Nesa i ja zakljucujemo da on sigurno zna mnogo toga sto oni ministri mozda ne znaju.Mozda je on jedini covek u Briselu koji zna svetu tajnu balkanskog pakla,ali ga niko za nju nece pitati.Zan Zak Roskam,tako mu je ime,adresu i telefon ne znam.Otisao je ljut i nikome od nas se vise nije javio.

PETAK, 07.JANUAR

 Na kanalu najgledanije televizije koja ima najkvalitetniji program, najzanimljivije emisije,najbolje voditelje,najlepse voditeljke,najcistiju sliku i najskromnijeg direktora – gledam koncert Djordja Balasevica.Volim pesme tog srecno ozenjenog vecitog mladica i zaista mi prijaju njegove mirne,ravnicarske rime sa snagom Dunava i sirinom slovenske duse.Ono sto mi smeta ove veceri je njegova potreba da se opet pravda i objasnjava da,kad je pisao neku pesmu,nije mislio ono sto mi mislimo da je mislio.Dobro,triput je video Tita i spevao mu zakletvu,posle je pevao kako ga plase "ljica koja govore lj"(jer oni su prljavi po pravilu),u vreme pritisaka na kosovske Srbe 1986.pretio je da mu se ne lomi bagrenje i prizivao nekog ko ce da zavede red(jer red je red),da bi prosle godine tog istog koji je dosao i tamo zaveo red pesmom zvao da ode.Neko,kao na primer moja zena,ce u ovome prepoznati jednu politicku nedoslednost ali ja sve te pesme volim i postujem nezavisno od politickog stava autora.Pesma je stvar osecanja,a ne poltike.Svaka pesma koja ima u sebi nesto sto ne umem da definisem za mene je dobra pesma.Ne shvatam zasto se neko politicki pravda zbog dobre pesme kao sto je "Ne lomite mi bagrenje" ili "Racunajte na nas",svejedno.

SUBOTA, 08.JANUAR

Drugi dan Bozica.Ne mogu da zivim od narodnjaka.Rokeri su doziveli pravi debakl.O tome sam danas razgovarao sa malom Natasom(ona ne voli da je zovem mala),voditeljem emisije "To je samo rokenrol" na Drugom programu Radio Beograda.Zasto su rokeri porazeni na ovim prostorima?Tome je svakako doprinela i nasa vlast posdsticuci sve sto je "nase,narodno",a guseci ono sto je doslo iz sveta,identifikujuci tako narodnjake sa nama a rokenrol sa "Novim svetskim poretkom".Neke cinjenice,medjutim,ni najvatreniji borci za rokenrol ne mogu osporiti.Takozvana novokomponovana narodna muzika je zaista autenticna muzika ovog naroda,ovog podneblja,ovog jezika.To je muzika palanke,ni sela ni grada,muzika onoga na sta lici Paracin,Svrljig,Surdulica,Mladenovac i vecina drugih mesta u kojima zivi nas narod.Ta muzika je upravo zvuk onoga sto mi u stvari jesmo, ni istok ni zapad:spoj evropske tehnologije i turske tradicije.

 S druge strane,rokenrol je muzika pravljena po obrascu engleskog jezika i to zaista nije nasa muzika.Melodija u rokenrolu prilagodjena je melodici govora u engleskom jeziku i samo na tom jeziku rokenrol zvuci kako treba.Da nije tako postojala bi bar jedna svetski poznata rok grupa koja peva na spanskom jeziku kojim se govori na dva kontinenta.Ili francuskom,na primer.Druga cinjenica bitna za pobedu narodnjaka je surova istina da nasi rokeri za sve ove nesrecne godine nisu napisali dve pesme koje valjaju.Od pocetka ovoga rata oni su ubedjeni da je dovoljno otvoriti prozor svoje sobe,viknuti "ja sam za mir" i hitro taj prozor zatvoriti.Dok su nasi rokeri organizovali koncerte sa kojih su porucivali "Ne racunajte na nas" onima koji na njih nikad nisu ni racunali,narodnjaci su pisali pesme.I evo rezultata.Konacno,kategorije kao sto su uzajamna solidarnost,postovanje pravila igre i visok nivo interpretacije krase mnoge nase narodnjake a skoro da su nepoznate srpskim rokerima.Prema tome,treba posteno priznati poraz i krenuti u novu bitku za ljude koji vole nase pesme,bez medjusobne zavisti i predrasuda.

PONEDELJAK, 10.JANUAR

Za doruckom Rada,Branko i ja razgovaramo o dnevniku dr Mire Markovic.Mojoj zeni nikako nije jasno zasto neko ko potice iz jedne od dve "dinastije" koje su vladale Srbijom posle Drugog svetskog rata stalno postavlja neka pitanja i cudi se nad ovim sto nam se dogadja pitajuci se iz broja u broj Duge  kako je do ovoga doslo.Kako se ta drugarica ne seti da bar deo krivice za ovo sto nas je snaslo potrazi u sopstvenoj kuci,pita se moja zena.Zasto je ona sebi u ovoj predstavi dodelila ulogu posmatraca kad je ona jedan od vaznih ucesnika u ovoj drami?

Ne znam,odgovaram ja.Ma nemoj,dok njen suprug budno motri nad Srbijom dr Mira Markovic sa nebeskih visina vlasti pokusava da me ubedi kako ona sa Slobodanom Milosevicem nema nista.U njihovoj kuci ona je levica,a on je desnica.Kad izadju iz kuce i on je levica,a desnica su prljavi nacionalisti koji su nas dovde i doveli.Ta drugarica zaboravlja jednu stvar: i u kuci i van kuce ona je na vlasti,zavrsava svoju tiradu moja vidno uzbudjena zena.

UTORAK, 11.JANUAR

Dolazim u redakciju i zaticem neuobicajenu uznemirenost.Obavestavaju me da su na nasem programu "podeljeni" prvi prinudni odmori.Koleginice Jasminka Dokmanovic,Svetlana Vukovic,Ana Kotevska,Bojana Zizic i kolega Goran Cvetkovic

postali su "zrtve rezima" koji im se ne dopada.Na moju nesrecu,tu lavinu koja je dovela do najnovijih prinudnih odmora u nasoj redakciji pokrenuo sam ja,podnoseci ostavku na mesto urednika u trenutku kad su tri koleginice odbile da rade u novogodisnjem programu.Znam,ponovo ce me optuziti da sam "Vucelicev covek,gori cak i od Vucelica" iako ja Vucelica nisam ni cuo ni video cetiri i po godine.Ne znam sta Vucelic misli ali ja mislim da svako ko hoce da se bavi politikom i da obara vlast treba da se uclani u politicku stranku koja mu se dopada i da se tamo bavi politikom.Ko nece da radi neka,brate,da otkaz.To je postenije nego primati platu a odbijati poslove pod izgovorom borbe za demokratiju.Onog trenutka kad budem onemogucen da ostvarim ono u sta verujem ja cu sam otici iz te firme.Do tada,kao i do sada,bicu joj sasvim lojalan,nikad protiv nje necu govoriti.

SREDA, 12.JANUAR

Peca Popovic me je po dogovoru cekao u podne na zakazanom mestu,ali ja nisam stigao da dodjem.On se naljutio i porucio da sam ja neozbiljan,sto uistinu i jeste tacno.Sa Pecom najvise volim da razgovaram o nama "nacionalistima" i njima "izdajnicima".Sukob tih nasih patriota i izdajnika,nasih kosmopolita i nacionalista,nasih agresivnih mirovnjaka i ratnika koji su "za mir" ponekad je takav da mi najvatreniji borci u tom sukobu deluju kao lutke na koncu koji niko ne pokrece,kao karikature.Kako drugacije okarakterisati,na primer,voditelje muzickih emisija Studija B koji govore engleski na srpskom dok pokusavaju da budu ono sto nisu niti ikada mogu biti.Deluju mi groteskno.Peca se sa ovim,verovatno,ne bi slozio i razgovor bi, bez sumnje, bio zanimljiv.Dobro,drugi put...

ČETVRTAK, 13.JANUAR

- Tata, jel' ti stvarno poznajes tog Djindjica, pitao me je vec peti put moj sedmogodisnji sin.

- Poznajem, sine.

- E, onda te molim da mu sutra odneses ovo.

Dao mi je malo izguzvan komad papira na kome je nesigurnom decijom rukom,iskrivljenim rukopisom bilo napisano:

 "U nasoj Srbiji niko ne sme da bude tuzan. Svi moraju da budu veseli. Posteno.Branko Kanjevac"