RADOMAN KANJEVAC - REKLI SU


REKLI SU:

 

 

 

 

O POEZIJI RADOMANA KANJEVCA

 

Aleksandar Jerkov:

                  Kanjevčeva poezija je gotovo lagana, neprimetna, ćarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti

 

Petar Živadinović:

                  Ovo je  knjiga poezije koja me je podsetila na jednog  pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi  pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.
(O knjizi "Kao ruka niz vrat kontrabasa")

 

Ljiljana Šop:

                   Ravnodušan prema zagovornicima teze o anahronosti i jeftinom ukusu naglašenih emocija Kanjevac indirektno upućuje na vrednost intimističke poezije, na kvalitete iskrenosti i jednostavnosti, neposrednosti i vrlo konkrentih, takoreći dnevnih povoda za pesmu. Ne mistifikujući pesnički čin, niti inspiraciju, ne insistirajući odveć na komplikovanoj formi, jezičkoj inovantnosti, stilskoj perfekciji, kao ni na takozvanim velikim temama u poeziji i efektima oneobičavanja, autor knjige Putujem  gaji poverenje u sopstvena iskustva i sećanja, u delotvornost slika, ideja, misli, stavova i atmosfere koju verno želi preneti svome čitaocu.

 

Bojana Stojanović Pantović:

                  Kanjevac nije refleksivan pesnik, iako on puno ima tih diskurzivnih elemenata, angažovanih stavova koji se pojavljuju u njegovim stihovima, već upravo pesnik atmosfere, pesnik jednog raspoloženja. Njegov angažman pripada onom delu kulture, onom delu nasledja kome Radoman Kanjevac svojim senzibilitetom i svojim dosadašnjim radom nesumnjivo pripada, a to je rok scena. S druge strane imate elemente pop kulture, zbog čega je njegov pesnički jezik i pesnički postupak otvoren ka jednom čitanju koje nije opterećeno nekakvim postmodernističkim tropima, dakle nije previše zasićen a, s druge strane, u prividno jednostavnim rečeničnim nizovima koji nisu poetska proza nego dug jedan stih slobodan sasvim, u svim prethodnim zbirkama pa i u ovoj, koji ima, naravno, svoj ritam i svoj tempo, u toj jednostavnosti, naoko prisnosti koja se uspostavlja izmedju pesama i čitaoca, gde pesnik na jednom mestu i kaže kako se "kao usamljen jahač" probija kroz redove  svoje pesme. S druge strane imate tu osenčenost nekakvim tamnim osećanjima, melanholijom, nostalgijom, podsećanjem na jedan egzistencijalni izbor usamljenosti kao nekakvog opredeljenja.

 

Jasmina Ahmetagić:

                    Radoman Kanjevac se kao pesnik menja i uobličava, ali suštinski zapravo ostaje na istom tragu, ostaje veran svojim temama, svom načinu vidjenja stvari, a to govori da je on u poeziji iskren. Iz zbirke u zbirku on se, dakle, menja koliko se kao ličnost menja, ali u isti mah iznosi nešto što je prepoznatljivo njegovo.

 

dr Draško Redjep:

                   Posle Vere Pavladoljske Matije Bećkovića, možda u našoj lirici opredeljeno ljubavnoj nije bilo štiva koje bi, kao ovo Radomana Kanjevca, vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju nego i kao sudbinu. Ova poema je jedinstveni, ničim banalnim natrunjeni part naše osećajnosti. Predvidjam joj veliku čitanost i recepciju zanesenosti.

(O poemi >Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala<)

 

Maša Jeremić

                   Čitajući poemu MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA, MALA i pesme iz zbirke KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA upoznajem se sa tako tipičnim srpsko >romantičarsko poetskim< - kako ga sam pesnik definiše >spojem prokletstva i ideala<...Čitajući Kanjevčeve stihove - redjaju se slike i bede velegrada i >zaraznog Balkana< iz proteklih deset godina mraka, snovidjenja tako nalik Crnjanskom ili Ljermontovu, estetizam blizak Dučiniju, a istovremeno kolokvijalne, savremene opaske presecaju klasično pesničko štivo poetikom i osvešćenošću sa jedne, i strašću sa druge strane - rock&rolla.

                   Nema sredine - zapisuje Kanjevac - postoje ili ljubav ili mržnja, i on u svom spoju socijalnog i političkog užasa - prokletstva, nalazi mesto za ideal ljubavi - idealnu ljubav. Savremenost Kanjevčevog izraza tako formalizovana - izbegava zamke banalizacije, i uvodi nas u novi svet poetske suštine, eskapizam u stihove - kao što pozorište beži u bajku, ili, zanesen i u duši uvek mlad čovek u ljubav.

                   U Cavtatu, nama sad nedostižnom, na zvonu mauzoleja porodice Račić, veliki umetnik - vajar Ivan Meštrović, kao odgovor na jedno u mladosti postavljeno pitanje - uklesao je odgovor : SAZNAJ TAJNU LJUBAVI, OTKRIĆEŠ TAJNU SMRTI, I VEROVATI DA JE ŽIVOT VEČAN...Čini mi se da poema Radomana Kanjevca MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA, MALA odzvanja upravo ovakvim odgovorom kao Meštrovićeve reči nad uvalama Jadrana, u mislima čitalaca.

U pozorištu Duško Radović, 14. o2. 2001.

 

 

O KNJIZI "PUTUJEM"

 

dr Zoran Paunović

                           Ovo je do sada najbolja knjiga Radomana Kanjevca. Ona je intimni putopis autora u kome stihovi imaju ritam padanja snega.

Ljiljana Šop:

                  Slučaj je hteo da ovu, najnoviju knjigu Radomana Kanjevca čitam paralelno sa knjigom norveškog profesora filozofije i kvantne fizike Hansa Grelana Filozofija osećanja. Ova kombinacija naučnog i pesničkog pristupa prokaženoj temi, prokaženoj već poodavno i u savremenoj poeziji, iz straha od patetike, sentimentalnosti, učinila je da odbacim u poslove kritike već dugo nametan otpor prema osećajnosti kao vrednosti nižega reda u odnosu na vrednost razumske, intelektualne poezije.
Već je naslovom pesnik sugerisao po meni dva bitna uporišta svoje knjige. Prvo je subjektivnost - putujem Ja, a drugo je ideja o kretanju, o promenama vidika i uglova gledanja, o nepristajanju na statičnost, bilo tela, bilo duha, emocija, prostora ili vremena. Sve što nas raduje ili rastužuje, zastrašuje ili zadivljuje, ljuti ili usrećuje, sve od čega strepimo i sve zbog čega očajavamo valjalo bi doživljavati i sagledavati u kretanju, u menama, u ciklusima, jer život je, po Kanjevcu, put i proces na tom putovanju. Mnoge pesme, kao što je prva pesma u knjizi - Jutro, zatim Kraj poezije, U spomen sobi, Rezime, Jesen u Smederevu, Kritika, Čarls, Spisak putnika / mnogo mrtvih pesnika, Libro verde, Ulica Izeta Sarajlića, nedvosmisleno ukazuju da Kanjevca na tom putu zapravo ponajviše zanima sudbina pesme, pesnika i književnosti uopšte, te da je za njega književno putovanje i boravak na književnim adresama mapa na kojoj obitavaju možda i najdragocenija zrnca životnog smisla. Istovremeno upravo na tom putu i na toj mapi Kanjevac uvidja i ne zaobilazi tamne mrlje nerazumevanja u društvenom ili, ako hoćete, u političkom smislu onoga što poezija jeste, degradiranja pesnika i knjjiževnosti, erozije vrednosti i kritičke etike, što u krajnjoj liniji obesmišljava književni život i svodi ga na trivijalnu, komercijalnu ili ispolitizovanu aktivnost.

 

dr Bojana Stojanović Pantović:

                              Ova knjiga se, zapravo, u jednom smislu naslanja na knjigu Tour du monde, koju sam ja recenzirala, a koja je objavljena 2003. godine. Ona se naslanja na tu knjigu, praveći jedan odredjeni otklon, upravo zato što se temeljna metafora putovanja kao nečega što je objektivno, što je izmešteno, što je pomereno iz samog subjekta, sada smešta u pesnički glas. Ja ću govoriti o onome što mi se u poeziji Radomana Kanjevca čini vrednim, čini prijemčivim za današnjeg čitaoca, dakle ne na neki akademski način, pogotovu ne sa kritičkim primedbama,  dakle zadržaću se na onome što bih i vama preporučila kao jednu vrstu privlačne sile koju ova poezija nesumnjivo u sebi poseduje. 
U ovoj prethodnoj zbirci pesme su bile često replike važnih nekih istorijskih, prelomnih civilizacijskih trenutaka, nacionalne tradicije, kulture, zatim pojedine mikro priče o portretima znamenitih ljudi, osobito tamo gde je sam pesnik putovao (kao što ćemo videti i u ovoj knjizi), recimo nekakve parabole o Aristotelu, o Kantu, o Borhesu, na primer, o Šimborskoj, kao što ćemo ovde sresti isto tako asocijacije na pojedine tekovine antičke civilizacije. I često se ta antička, klasična mera, srazmera koja je isto tako oživela u renesansnoj eposi, pojavljuje kod Kanjevca kao neka vrsta fona kome se on vraća. U tom smislu, upravo taj put ka nekakvoj samospoznaji (to Putujem koje je sada okrenuto ka samome pesniku) i vodi nas do nekih od ovih najboljih pesama koje su ovde pomenute i koje bih svakako i ja pomenula. Pomenula bih, naravno i neke druge.

Jasmina Ahmetagić:

                          Najnovija zbirka pesama Radomana Kanjevca ostavlja utisak da ima daleko više pesama nego što zaista ima. To obilje proizilazi iz jednog osećanja da ima više stvarnosti nego reči u pesmi, odnosno više misli nego reči, što je dosta neuobičajena pojava u jednom vremenu u kojem poezija izlazi tako što zapravo reči idu ispred misli. Te glagoljivosti u ovoj poeziji nema i to je jedna od prvih odlika zbog čega se ona uopšte izborila, govorim iz vlastite perspektive, da bude pročitana.
U zbirci Putujem pesme su raznovrsne i po motivima i po izrazu i po metrici, ali ih povezuje koherentnost tona i jedinstven pogled na svet. Čak i kad govori o prolaznosti života, a to je, mislim, jedan od omiljenih motiva, to je retko centralna tema, ali to je vrlo često jedan motiv koji se zapravo prepliće sa drugim motivima o kojima pesnik govori. Na primer u pesmi Intermeco prolaznost je postala glavna tema, ali čak i tada pesnik govori o onim sadržajima koji treba da ispune ljudsku prolaznost, te dakle, u pesmi preovladjuje osećanje vedrine.
U ovoj zbirci postoje pesme koje se zapravo sastoje se od jedne ili dve rečenice u čije okvire je uklopljeno nekoliko umetnutih i mi pratimo kretanje melodije kroz njih. Tako se, dakle, u pesmi Slava ili u pesmi Raška na ovaj način ostvaruje dvostruki efekat: s jedne strane se razgranava deskripcija, dakle ona ulazi u detalje, proširuje se pesnička slika, a s druge strane se ta jezička sredstva sužavaju, odnosno radi se na jezgrovitosti. To je onaj razlog, kao što rekoh na početku, da zbirka deluje obimnija nego što zapravo jeste.
Kanjevčeva poezija je komunikativna, ali nije raspričana, nikada ne završava u nekoj glagoljivoj banalnosti, a jednostavnost, koju smatram vrlinom, u ovoj poeziji zapravo podrazumeva da se pesnik sa lakoćom kreće kroz stihove i da, uprkos tome što koristi metafore, tu nije reč o nagomilavanju metafora nego o potrebi da se drugi pozove na dijalog. U  njegovoj poeziji, u kojoj u jednoj ranijoj zbirci postoji stih "usamljenost je prava mera slobode", stalno se na komunikaciju poziva drugi. Ta potreba za komunikativnošću i potreba za drugim postoji u svim Kanjevčevim zbirkama koje su mi došle do ruku. Često se poentiranje u pesmama ostvaruje dovodjenjem u blisku vezu udaljenih predmeta i pojava, što zapravo znači da ih čini bliskim pogled posmatrača, iako one same po sebi nisu bliske.