SAD JE U SRBIJI VAŽNIJE BITI PESNIK NEGO IKAD PRE

Razgovor sa Nebojšom Bugarinovićem - Slobodna Evropa, 28.10.2000.

PRIRODNO JE BITI U OPOZICIJI

Razgovor sa Miladinom Lazovićem - DNEVNIK, 11.02.2001.

ETIKA U ŽIVOTU VAŽNA JE KOLIKO I ESTETIKA U PISANJU

Razgovor sa Nebojšom Grujičićem - VREME, 16.11.2000.

MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA, MALA

Razgovor sa Vladimirom D.Jankovićem - internet magazin BONI, 21.april 2001.

NISAM BUNTOVNIK

Razgovor sa Jelenom Kosanović - BORBA, 02.12.1995.

ZABAVA ODBAČENIH

Razgovor sa Mirjanom Bobić Mojsilović - DUGA, 23.12.1995.

KAD SE DJAVO USELI U DUŠU

Razgovor sa Oliverom Đurđević - BLIC, 04.12.1999.

BEZ VLAŽNIH MARAMICA

Razgovor sa Miletom Veljkovićem - BLIC, 07.12.1999.

ČOVEK ĆUTI POSLE RATA

Razgovor sa Jovankom Nikolić - NEZAVISNA SVETLOST, 07.12.1995.

STUDENTI IMAJU RAZUM I OSEĆAJNOST

Razgovor sa Dejanom Vuković - BLIC, 13.12.1996.

KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA

Razgovor sa Dušicom Vedjić - BLIC, 26.06.1999.

STIHOVI BRANE OD ZLA

Razgovor sa Draganom Đurić - VEČERNJE NOVOSTI, 05.12.1999.

MISLIM DA JE BITI PESNIK ZANIMANJE KAO ŠTO SU ONI STARI ZANATI, DA JE TO NEŠTO ŠTO ZVUCI KAO PREVAZIDJENO. MEDJUTIM, MOŽDA NIKAD VIŠE NIJE IMALO SMISLA BAVITI SE NEcIM ŠTO IMA TRAJNU VREDNOST NEGO SADA, KADA NIŠTA NE TRAJE DUŽE OD POLA SATA. SVE JE U ŽIVOTU NEVEROVATNO KRATKO, SVE JE UBRZANO I SVE SE ODVIJA SULUDIM TEMPOM, PA MOŽDA BAŠ SAD IMA SMISLA PISATI NEŠTO ŠTO TREBA DA SE cITA SPORO, DA TRAJE DUGO, DA SE NIGDE NE ŽURI. ŠTO SE, DA KAŽEM PATETICNO, PIŠE ZA VECNOST, DAKLE CINI DA VAŠ ŽIVOT IMA SMISLA, SEM ŠTO VAM SE DEŠAVA NEŠTO TAKO PROLAZNO. U TOM SMISLU MI SE CINI DA JE, MOŽDA, BAŠ SAD VAŽNIJE BITI PESNIK NEGO IKAD PRE.

RFE

Gost nocnog programa Radija Slobodna Evropa je Radoman Kanjevac. Novinar ili pesnik?

KANJEVAC

Ja se osecam kao pesnik, ali pošto ponekad radim i kao novinar imam problem identifikacije koji, ustvari, predstavlja moj najveci problem u životu. Neki ljudi me doživljavaju kao novinara, neki kao pesnika i onda citav život moram da objašnjavam, kad nešto kažem ili napišem, u kom svojstvu sam to uradio. Problem takvih ljudi kao što sam ja prilicno je veliki, jer se i s jedne i s druge strane na njih gleda s malo nepoverenja i postavlja im se više zadataka nego što bi trebalo.

Kada neko ima samo jedno zanimanje, ili se u javnosti pojavljuje u samo jednoj ulozi, na neki nacin znate na cemu ste sa njim i mnogo lakše komunicirate. Kao i u politickom životu - svima su na neki nacin jasniji, pa možda i cistiji oni ljudi koji su clanovi stranaka, nego oni koji nisu nigde, pa su onda sa svake strane problematicni i svi se pitaju - za koga li ovi navijaju, ko su oni kad nisu ni u jednoj stranci, kad nisu ni vlast, ni opozicija? A, takvih je, ja mislim, ovde sve više u poslednje vreme.

RFE

Bez obzira što je je je Vaša želja da se o Vama govori najpre kao o pesniku, u ovakvim situacijama, kada se štošta dešava na medijima koji su nekada slovili za prorežimske i s obzirom da radite na Radio Beogradu, prvo pitanje ce biti vezano za ovu temu. Kako izgleda Radio Beograd nakon prošlomesecne smene?

KANJEVAC

Mislim da izgleda pomalo neuroticno. Program jeste demokratican, možete da cujete mnogo stvari, narocito one koji ranije niste mogli. Niko nije nepodoban, svi su dobrodošli, cak i oni koji su ranije bili privilegovani i favorizovani na programima Radio Beograda. Ali je sve to malo nesredjeno, kao i program televizije. Sve još nije došlo na svoje mesto, ima neke, što bi se reklo, postrevolucionarne nervoze i to, po mom mišljenju, više nego što treba.

RFE

Vi ste novi urednik za kulturu na Drugom programu Radio Beograda, nekada najslobodnijem segmentu državne Radio-televizije. Da li mislite da mora postojati neka vrsta revanša prema onima koji su upropastili taj Drugi program?

KANJEVAC

Ja bih mogao da kažem svoje licno mišljenje. Mislim da je vrlo malo ljudi u ovih deset godina ostalo moralno netaknuto i cisto. U svakom slucaju, mislim da bi trebalo biti posebno kritican prema onima koji su bili na rukovodecim položajima, prema onima koji su cinili greške koje se ravnaju sa krivicnom odgovornošcu. Prema drugim ljudima, koji su bili ni tamo, ni ovamo, koji nisu bili baš mnogo važni i tako dalje, ne znam koliko je potrebno da se primene izuzetno oštri kriterijumi. Kao što je neko vec rekao, cinjenica da ste radili u Radio Beogradu ili u bilo kojoj drugoj državnoj instituciji tokom ovih godina, sama po sebi je moralno sumnjiva.

RFE

Kako konkretno izgleda situacija na Drugom programu? Šta se dešava sa nekadašnjim glavnim i odgovornim urednikom, Draganom Babicem?

KANJEVAC

Mislim da je Dragan Babic u ovom trenutku na bolovanju. Pretpostavljam da ce raditi u redakciji za kulturu kad se vrati sa bolovanja. Situacija je sasvim redovna, ni po cemu se ne razlikuje od situacije u drugim medijima. Sad su se vratili neki ljudi kojih ranijih godina nije bilo, neki koji su bili marginalizovani, kao ja, na primer i ti ljudi su dobili urednicka zaduženja. Ali, sve je to posledica citave situacije, dakle, ništa posebno. Mislim da je Radio Beograd ovo vreme preživeo mnogo mirnije nego neki drugi mediji. Iz Radija, recimo, niko nije sasvim oteran, niko nije potpuno sklonjen iz programa, niko nije poslat na prinudni odmor. Mislim da je to tako pre svega zbog toga što je radio sam po sebi, kao medij, marginalizovan u poslednje vreme, a Drugi program Radio Beograda je, po svojoj koncepciji, program koji je, takodje, marginalizovan u okviru Radija. To je program koji poslednjih godina nikome nije bio mnogo važan i zato je ovde sve prošlo bez nekih velikih potresa.

RFE

Imali ste prilike da dosta oštro komentarišete ono što se objavljuje kako u pisanim, tako i u elektronskim medijima. Kako sada izgleda situacija u Beogradu i uopšte u Srbiji?

KANJEVAC

Tu se situacija razlikuje od medija do medija. Državni mediji su odjednom demokratizovani i smatram da ne bi bilo pošteno da se njima sada publika, brojni citaoci i gledaoci, vrati na racun nezavisnih medija koji su poslednjih godina stekli veliki moralni kapital. Bila bi velika šteta da, recimo, oni koji su citali "Danas" ili "Blic" u ovih poslednjih desetak godina, sad pocnu da citaju "Politiku", pa da "Danas" i "Blic" zbog te promene u društvu izgube citaoce, jer se oni se ne mogu sada odjedanput promeniti i napraviti nešto bog zna šta zanimljivo. A, što se tice televizije, mislim da je tu u pitanju profesionalni problem. U ovom trenutku televizijski program, pa i radio program, je loš u smislu kvaliteta, pre svega zato što se ljudi koji su se sada vratili na televiziju, po mom mišljenju, ponašaju kao da hoce da nastave tamo gde su stali '86. godine. To je velika greška.

RFE

Kao da se ništa nije dogodilo u 15 godina?

KANJEVAC

Tacno. Program sada podseca na vremeplov. Umesto da gledate i slušate neke nove pesme, nove filmove, nove ljude, vi gledate spotove iz '85,'86. godine, neku staru muziku, neko staro vreme. Mislim da je to greška ljudi koji prave televizijski program. Niko se sada ne može osecati kao da nismo izgubili tih 15 godina, i kao da ce on sada nastaviti tamo gde je stao kada je otišao s televizije. Mislim da moramo da otvorimo prostor za neke nove ljude, za ono što je sada moderno, što je u ovom vremenu važno, a ne za nešto što nas nostalgicno podseca na osamdesete godine. Dakle, televizijski programi su nam kao vremeplov, vrlo su zastareli. Doduše, oni imaju malo prijatne nostalgije, ali su staromodni u zanatskom smislu. Mislim da je to najveci problem medija u Beogradu. Veci nego politicki. U politickom smislu, to su maksimalno otvoreni i demokratizovani mediji, sa mnogo novih lica u odnosu na raniju televiziju, ali su to, takodje, neki stari ljudi koji su ranije bili u drugim medijima.

RFE

Da li se makar gledaoci manje nerviraju nego ranije?

KANJEVAC

Pa, kako koji. Šta znam? Sad možete da cujete i vidite gledaoce koji se nerviraju, što ranije niste mogli. U tome je velika razlika. Sad su programi puni kontakt razgovora, ukljucenja gledalaca, slušalaca. Dakle, osecate žive ljude koji se javljaju, od kojih su neki i nezadovoljni, a ranije niste mogli ni da ih cujete, ni da ih vidite, niti su mogli da postave pitanje nekom ucesniku televizijske emisije. To se vidi na svakom koraku. Ali, to nije sve što se od televizije može ocekivati. Mislim da dobar program tek treba da bude napravljen.

RFE

Jedno pitanje za gradjanina, i pre svega pesnika, Radomana Kanjevca glasi da li njegov pesnicki nerv zaista registruje promenu u Srbiji, ili je u pitanju samo kozmetika?

KANJEVAC

Pa, registruje se promena. Svi mi osecamo da je nešto završilo, ali nismo baš sasvim sigurni šta je pocelo. Oseca se velika promena, ali i jedan mali nered posle zaista uzbudljivog 5. oktobra. Imate utisak da sve stvari još nisu došle na svoje mesto. Ovo, svakako, jeste kraj perioda od deset godina i možda ne samo njega, nego kraj citavog komunistickog vremena koji se dogodio krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih u drugom delu sveta. Miloševic je, na neki nacin, samo produžio agoniju komunizma i postigao da se kod nas dešava 2000. godine ono što se na drugim mestima desilo 1990-91. godine. Druge neke velike razlike nema. Dakle, kod nas se sad dogadja pocetak demokratije, koji je uvek neobican i za naše ljude potpuno nov. Mislim da ce se neki ljudi u Jugoslaviji, ili u Srbiji, teže navikavati na demokratiju nego što su se navikavali na bombardovanje, jer nemaju iskustva sa tom vrstom vladavine. Najveci broj naših ljudi, pa cak i onih najstarijih, rodjen je, odrastao, bio vaspitavan i živeo u vremenu koje bi se moglo nazvati jednopartijskim.

RFE

Mislite li da ce naši roditelji žaliti za vremenom koje je, po svoj prilici, prestalo 24. septembra?

KANJEVAC

Žalice za tim vremenom, ali ne u politckom smislu, vec ce žaliti za mladošcu, žalice za prošloscu, žalice za nekim secanjima, uspomenama koje nisu imanentno vezane za politiku. Mislim da se tog perioda u politickom smislu niko nece secati sa velikim zadovoljstvom, narocito ovog u poslednjih desetak godina, iako je to u istorijskom smislu, vrlo kratak period. To je, u stvari, eksces u našoj istoriji koji je trajao 10-12 godina. Kad ga pogledate u kontinuitetu istorije, to je, zaista, i vremenski kratak i atipican period. Mislim da se ovo u nekim udžbenicima istorije nece pominjati kao ozbiljno vreme. Jer, u politickom smislu, to je bio kratak produžetak kraja komunizma, a u istorijskom smislu kratko vreme. Ali ekstremno u svakom pogledu. I u smislu vladavine i u smislu rezultata. Ne verujem da ce to biti ozbiljno posmatrano kao važna pojava u istoriji Srbije i Jugoslavije. To je, po mom mišljenju, u istorijskom kontekstu, jedno ne mnogo važno vreme.

RFE

Dosta se interesantnih stvari može sada cuti i procitati u beogradskim medijima. Recimo, nedavno sam procitao da je Aleksandar Tijanic u "Danasu" najavio skori obracun dvojice lidera Demokratske opozicije Srbije, Vojislava Koštunice i Zorana Djindjica. Podržavate li takvo pisanje kao doprinos slobodi medija?

KANJEVAC

Ne bih voleo da odgovaram na pitanje o Tijanicu, jer sam svojevremeno o njemu pisao jedan vrlo kriticki tekst. Mislim da Tijanic ima vrlo slican mentalni sklop Slobodanu Miloševicu. On, zapravo, razmišlja u nekim prevazidjenim kategorijama. Stalno traži nekakve dve suprostavljene strane izmedju kojih se nalazi istina. Ja mislim da to ne samo da nije dobar put, nego da takav tekst nije potreban u ovom trenutku. Isto tako mislim da tu nema mnogo istine. Verujem da je on licno pogodjen time što nije izabran za direktora "Politike" i verovatno pretpostavlja da je Djindjic tome kumovao time što ga nije podržao, pa sad ima potrebu da mu se na neki nacin revanšira.

Sem toga, video sam iz teksta da je veoma uvredjen ili ugrožen Vucelicevim povratkom na politicku scenu i onda on tu, pretpostavljam, u buducnosti vidi neke varijante saradnje izmedju Vucelica, Djindjica i tih nekih povremenih saradnika, a gde on ne vidi svoje mesto. To je za njega problem. Ako ga nece ljudi u profesiji, a odbacili su ga iz politike, onda je to njegov veliki problem i on sad to pokušava da nadoknadi tekstom punim niskih udaraca. Da on brani Koštunicu od Djindjica, mislim da je potpuno van pameti. Niti je Koštunica njegova omiljena politicka opcija, niti je on neko ko treba da ukazuje na Djindjica kao opasnost po Vojislava Koštunicu koji prakticno još nije ni ljudski seo u fotelju predsednika Jugoslavije. Dakle, ja smatram da je to jedan potpuno neozbiljan tekst.

RFE

Nakon politickog zemljotresa Srbija se, cini mi se, ponovo vraca nekim starim konfliktima. Neposredno nakon promene vlasti, u "NIN"-u ste objavili tekst u kome, izmedju ostalog, pozivate "one koji se predstavljaju saradnicima ili prijateljima Vojislava Koštunice da se manu svojih antihercegovackih i anticrnogorskih izjava"?

KANJEVAC

Pa, kao da sam znao. U novom "NIN"-u, pojavio se tekst Milivoja Glišica o Milu Djukanovicu koji kao da je narucen recenicom koju ste citirali. Dakle, u Srbiji postoji jedna grupa ljudi, te takozvane srbijanske lokal-patriote, koja misli da bi u Srbiji tekli med i mleko da tu nema nijednog Crnogorca ili Hercegovca, i da Srbija, ustvari, treba da bude ta mala Srbija sa svojim šumadijskim elementima, tom folkloristikom, a da sve drugo što je došlo sa strane, Srbiju ugrožava, kvari njen politicki život, njenu literaturu, njenu umetnost i tako dalje. To je citav jedan krug ljudi koji je podržavao Koštunicu i ranije. Oni iza Koštunicine politike vide usku, prosrbijansku politiku i njegovu sadašnju afirmaciju doživljavaju kao priliku da konacno kažu šta misle o Crnogorcima, šta misle o Hercegovcima, šta misle o Krajišnicima, dakle o svim ljudima koji nisu rodjeni u Srbiji.

Tekst koji se pojavio u "NIN"-u upravo potvrdjuje tu tezu. Taj Glišic koji ga je napisao mislim da je potpuno zalutao u "NIN". To je covek iz "Vecernjih novosti", ali nije važno. On je sad u isti koš strpao i Miloševica i Djukanovica i Šešelja, samo mu još fali Vuk Draškovic, dakle sve koji nisu iz Srbije - iako Miloševic jeste iz Srbije - samo zato da bi dokazao svoju tezu kako Crnogorci vode antisrpsku politiku, kako je Milo Djukanovic, u stvari, Miloševicev covek koji sad, evo, konacno dokazuje kako je protiv Vojislava Koštunice, njegove poltike i tako dalje. A, u suštini, izmedju tog stava - "mi Srbi iz Srbije" - i primitivnog, obicnog nacionalizma bilo koje vrste, nema nikakve razlike. Svaka vrsta identifikacije sa nekom grupom, nekim coporom, potpuno je ista. Da li se vi identifikujete sa svojom nacijom, sa svojim selom ili sa svojim polom kao što to rade feministkinje, mislim da je potpuno isto. To je ista vrsta osecanja koje je, mislim, bez veze.

Dakle, na to sam mislio. Na tu jednu grupu ljudi koju imate u Beogradu, od Akademije nauka, preko Udruženja pisaca, pa do nekih novinara koji sad pišu protiv Crnogoraca, Hercegovaca i svih tih ljudi koje ne možete grupno da tretirate. Znate, i Jovan Ducic je bio Hercegovac, a i Vojislav Šešelj je Hercegovac. Nikako ne možete tu stvar generalizovati.

RFE

Vec više od decenije uredjujete kult emisiju "To je samo rock 'n' roll". Koju muziku sada slušate?

KANJEVAC

Ja sam sada u godinama kada sam vec prestar za rock 'n' roll, a premlad za umiranje, kao što kaže Ian Anderson. Volim da cujem rock 'n' roll, ali više neke smirujuce tonove, nego ono što proistice iz punka ili tako nekih agresivnijih smerova.

Mislim da je sadašnja situacija u Beogradu zanimljiva, jer, na neki nacin, predstavlja povratak rock 'n' rolla. Nakon politike koja je afirmisala narodnu muziku, afirmišuci nacionalizam. U stvari, koja je mislila da treba podržavati sve što je nacionalno, sve što je domace i sve što je lokalno, i koja je zakljucila da je narodna muzika baš ono što treba da nas predstavlja u svetu i u zemlji. Sada je došlo do velike promene i urednici na televiziji i radiju misle da treba puštati nešto drugo, idu u drugu krajnost, pa ne možete da ukljucite nijedan program bez da cujete Bajagu, Riblju Corbu? Balaševica, doduše, nešto manje. Svuda je sada rock'n'roll, na svim kanalima. Više nigde nema narodne muzike, a to je opet druga krajnost koja mislim da nije potrebna. Tako da sam se naslušao rock 'n' rolla poslednjih dana.

Sa svojom emisijom imam veliki problem. Sada, kad svi prave neke promene, ja razmišljam kakvu bi promenu trebalo napraviti u emisiji "To je samo rock'n'roll", a da to bude u skladu sa novim vremenom. Jer, covek, iako je radio na jedan nacin proteklih godina, ipak oseca potrebu, kad se sve promenilo, da nešto promeni i on.

RFE

Gost Nocnog programa Radija Slobodna Evropa je Radoman Kanjevac, urednik kulture na Drugom programu Radio Beograda, ali pre svega, po sopstvenom priznanju, pesnik. Radomane, u toku je Sajam knjiga, na kom je prezentovano i vaše novo ostvarenje. Možete li nam nešto reci o tome?

KANJEVAC

Prvo moram da kažem da ja nisam pesnik po sopstvenom priznanju, jer ako si pesnik, onda to ljudi osete ili ne osete. Možeš priznavati do mile volje, ali ako nemaš pesmu, to priznavanje ti nece mnogo pomoci. Sajam knjiga u Beogradu je sada veoma posecen. Prezentira se veliki broj izdavaca i izlagaca. Medjutim, mislim da ljudi uglavnom gledaju knjige, da skoro ništa ne kupuju, jer je takva kupovna moc. Ali, prosto, prisustvo tolikog broja ljudi svedoci o fenomenu posebne vrste. Kao što je neko vec rekao ovih dana, toliko ljudi ode na Sajam knjiga, a da ne ode na Sajam nameštaja ili Sajam automobila ili Sajam hrane.

RFE

Rekao bi covek da smo pismena nacija.

KANJEVAC

Pa, postoje fascinantni podaci. Stižu ekskurzije iz najudaljenijih mogucih mesta. Stižu autobusi sa silnim nekim ljudima. Svi dolaze, svi su oduševljeni, svi su veoma znatiželjni. Medjutim, na žalost, niko nema novca da nešto kupi, a ove godine se zaista pojavilo mnogo dobrih naslova. Što se tice moje nove knjige, u nedelju cu imati pretpromociju, moglo bi se reci. To je jedna ljubavna poema koja ima dugacak naslov, zove se "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala". Na toj promociji ce govoriti Petar Janjatovic i Rambo Amadeus i to ce biti prvo javno predstavljanje te knjige. Zvanicno ce biti promovisana za jedno dve-tri nedelje u Beogradu.

RFE

Mislim da su ljubitelji interneta imali prilike da vide neke njene delove u cyber-izdanju.

KANJEVAC

Imaju još uvek. Ta poema se može citati na internetu. Svakog meseca naš web-master postavlja po jedno novo poglavlje. Mislim da je peto ili šesto poglavlje poslednje postavljeno, a poema ih ima ukupno 20.

RFE

Koja je adresa?

KANJEVAC

Adresa je www.akademia-books.com. Znaci, to je taj home page na kojem se poema može videti u delovima.

RFE

O cemu se radi?

KANJEVAC

Vec sam odgovarao na to pitanje. Teško je, narocito kada je rec o poeziji, odgovoriti na pitanje o cemu se radi, šta je pisac hteo da kaže. To je jedna ljubavna prica u eksterijeru saveremenog Beograda, na kraju ovog našeg 20. veka koji je bio zanimljiv, u kojem su najlepše ideje umirale u najvecim mukama, kao što znamo. Ona je u isto vreme i prica o toj nekoj ljubavi i prica o savremenom Beogradu. Pisana je u prolece '98. godine i ima neku zanimljivu atmosferu Beograda devedesetih. Sad se sve potpuno promenilo. Više ne osecate tu neku neuroticnost i sumornu stvarnost. Medjutim, toga u toj poemi ima i ona je podjednako i prica o Beogradu, koliko i o ljubavi.

RFE

Jesu li pesnici demode danas u Srbiji?

KANJEVAC

Pa, ne samo u Srbiji, ja mislim da su pesnici de mode u principu. Mislim da je biti pesnik zanimanje kao što su oni stari zanati, da je to nešto što zvuci kao prevazidjeno. Medjutim, možda nikad više nije imalo smisla baviti se necim što ima trajnu vrednost nego sada, kada ništa ne traje duže od pola sata. Sve je u životu neverovatno kratko, sve je ubrzano i sve se odvija suludim tempom, pa možda baš sad ima smisla pisati nešto što treba da se cita sporo, da traje dugo, da se nigde ne žuri. Što se, da kažem pateticno, piše za vecnost, dakle cini da vaš život ima smisla, sem što vam se dešava nešto tako prolazno. U tom smislu mi se cini da je, možda, baš sad važnije biti pesnik nego ikad pre. Pesnici su sad kao astronauti, rade neki posao van vremena i prostora, nešto što važi za sva vremena. U tom smislu se osecam zaista ekskluzivno, ako se tako može reci. Mislim da se svi pesnici osecaju tako u ovom trenutku i to ne samo na ovom prostoru nego u celom svetu.

RFE

Imam utisak da trenutno, u stvari par godina unazad, nema pesnika koji privlaci više pažnje javnosti od Vas. Da li Vas to iznenadjuje?

KANJEVAC

Bio sam prijatno iznenadjen prošle godine na seriji književnih veceri koju sam imao u vecim gradovima Srbije, jer je poseta bila mnogo bolja nego što sam ocekivao. Medjutim, ja imam nekoliko vrsta citalaca. To su ljudi koji su slušali moje emisije na radiju i neke rock'n'roll pesme, citali knjige i tako dalje, pa se onda skupi dosta ljudi iz tih raznih oblasti koji dodju iz svog nekog razloga, da malo sede i slušaju pesme. Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Ne znam. Ja možda imam malo moderniji pristup marketingu, ako je ta rec uopšte spojiva sa poezijom, jer mislim da poezija i reklama nikako ne idu zajedno. Ali, cini mi se da su svi oblici predstavljanja poezije i književnosti uopšte, kod nas na medijima toliko staromodni da su sve te emisije jako dosadne. To kao da je napravljeno da odbije ljude od citanja i od književnih veceri.

Ja sam radio sasvim drugacije. Prvo, idem sam na književne veceri. Drugo, najavim svoje književno vece i onda ljudi tamo dodju. Možda je zato to tako dobro poseceno. Moja prethodna knjiga je, recimo, prodata za samo nekoliko meseci i vec je sad objavljeno drugo izdanje.

RFE

Da podsetimo, to je zbirka pesama "Kao ruka niz vrat kontrabasa".

KANJEVAC

Da. A, evo, ova nova poema je objavljena u dva izdanja odmah na pocetku. U normalnom i u bibliofilskom izdanju koje je uradjeno više onako ekskluzivno, u samo 100 numerisanih primeraka. Mislim da je to komunikativna poezija, da ce imati svoje citaoce. Pisana je u konverzacijskom tonu.

Ako imate pesmu, mislim da nije problem imati citaoca. Mislim da je veci problem da ljude zainteresujete za to što radite. Jer, pesnici obicno nemaju talenta za komunikaciju nego misle da je dovoljno da covek sedne i da napiše. Medjutim, problem sa knjigama je što knjigom morate da se bavite tek kad je objavite. E, u tom nekom drugom delu sam se ja malo više trudio od ostalih, i to ima odjeka kod citalaca. Mene bi radovalo kada bi od toga imali koristi i neki drugi ljudi, jer mislim da to, ako sam samo ja u pitanju, nije nekakva velika korist.

RFE

Dugo živite u Beogradu i o njemu pišete, a rodjeni ste u Sjenici, dubokoj provinciji, tako da ste u prilici da posmatrate Srbiju sa dve dioptrije. Mislite li da je došlo vreme demetropolizacije Srbije?

KANJEVAC

Mislim da je Srbija demetropolizovana poslednjih godina najviše što je moguce. Mislim da je Beograd grad koji je najteže podneo ovo vreme, ne samo zato što je bio po definiciji kosmopolitiski, internacionalisticki i što je razmišljao drugacije nego što razmišljaju manja mesta, nego i zato što je Beograd pravljen po meri jedne bivše države koje više nema. On je u sadašnjoj Srbiji prevelik grad i zato se tako teško prilagodio svim promenama koje su se dešavale poslednjih godina.

U tom smislu, mislim da je teško govoriti o demetropolizaciji u zemlji u kojoj se svako sa svakim poznaje. Ne verujem da uopšte postoji metropola u Srbiji. Nekad se govorilo da je Beograd jedini veliki grad na Balkanu. Ja mislim da sad više ni Beograd nije to. Mislim da Beograd odavno nije ono što je nekad bio i da se sad to vreme teško može nadoknaditi. A, u principu, ako ne postoji centar sveta, teško može da postoji centar Jugoslavije ili Srbije. Sve je sad svedeno na isto. Ako imate dobar mobilni telefon, možete i tamo kod mene, na Pešterskoj visoravni, da se osecate kao što se oseca neko u Njujorku, ili Parizu, ili na nekom drugom kraju sveta.

RFE

Nadate li se da ce posle poslednjih promena Srbija i Beograd izaci iz sivila u kome su bili do sada, da ce ponovo procvetati hiljadu cvetova, ili ce se jedno sivilo samo zameniti novim, tehnološkim?

KANJEVAC

Pa, ne znam. Bio sam bio u Rusiji pocetkom devedesetih godina, kad se tamo dogadjalo otprilike isto ovo što se sada dogadja u Srbiji. Dakle, imate jednu fantasticnu demokratizaciju, mnogo novih novina, programa, radija, televizija, imate novu demokratiju, ali imate i potpuno propalu ekonomiju. Dakle, te dve stvari su povezane. Teško cemo mi ove druge probleme rešiti, a što se tice demokratizacije, to ce ici nekako lakše.

Kad je sivilo u pitanju, najvažnije sivilo je ono koje osecate u ljudima, koje imate u atmosferi, a ne sivilo na ulicama. Mislim da je to prvo sivilo vec na neki nacin nestalo - imate osmehe na ulicama, imate dobro raspoložene ljude, imate promenu raspoloženja koja se vidi na svakom koraku. Što se tice ekonomije i nekih drugih stvari, to ce sigurno da potraje duže. Medjutim, ljudi su ovde spremni na to i nece biti nikakvih problema da se taj proces odvija normalno.

RFE

Bez obzira što nema struje?

KANJEVAC

To uopšte nije važno. Niko ni ne razgovara o tome na nacin kao da je to neki veliki problem nove vlasti. Svi znaju da ne može biti struje ako nešto crkne odjedanput. To samo služi za nerealno radovanje ovih koji su pali sa vlasti.

RFE

Inace se narod navikao?

KANJEVAC

Narod je svestan i zašto nema struje i da je ne može biti odjednom u ogromnim kolicinama, kao što ne može biti ni nekih drugih stvari. Sa strujom je problem što su neki lideri DOS-a, iz G17, dva-tri dana za redom obecavali da ce stici sutra u devet pre podne, recimo, a ona uopšte nije stizala. To je posledica i prevelike ambicioznosti i politickog neiskustva. Medjutim, niko nije obecao struju ni tokom izbora, ni odmah posle izbora. Dakle, mislim da ljudi ovde i ne ocekuju blagostanje odjednom. Ono što je najviše smetalo - otklonjeno je, i mislim da ce sve druge stvari doci same po sebi.

RFE

Ipak, postoji li nešto što Vas je neprijatno iznenadilo?

KANJEVAC

Naravno. Vi sada imate ljude koji normalno razgovaraju, koji normalno komuniciraju, koji govore bez straha. Uporedo sa tim imate jednu neverovatnu prevrtljivost, za koju niste mogli da verujete da ce da se pojavi. Recimo, najoštriji kriticari bivšeg režima su neki njegovi raniji najdosledniji izvršioci. Najviše u kritici Miloševica prednjace njegovi najbliži saradnici. Evo, nedavno sam citao u novinama intervju sa Bogoljubom Karicem koji kaže da smo bili žrtve jednoumlja, da su ga, ne znam, reketirali i tako dalje. Sve što je mogao da kaže i pre dve godine, ali se nije setio, nego je sad baš našao trenutak da to saopšti.

Dakle, mislim da je to konvertitstvo prevazišlo svaku meru, iako sam to isto gledao kad je ova, sada vec bivša vlast dolazila, kada su neki ljudi iz internacionalizma, nekog liberalnijeg komunizma odjedanput prerastali u nacionaliste. Ne znate da li je to iz interesa ili iz nekog uverenja koje je rezultat oslobodjenih emocija. E, tako sad vidite te iste ljude, kako od najglasnijih zagovornika dosadašnje vlasti postaju demokrate, hvale ove opozicione lidere i tako dalje. Na kraju shvatite da to možda i nije pitanje politike, vec pitanje neceg dubljeg u našem nacionalnom ili balkanskom bicu, o cemu bi trebalo ozbiljno razgovarati. Oni misle da cemo mi to sve posmatrati kao nešto normalno.

RFE

Pa, možda oni zaista misle da je to normalno?

KANJEVAC

Ne znam. Ako misle, to je onda još gore. Tek to onda treba da bude razlog za razgovor. Dakle, mislim da naš osnovni problem nije politicki. Mislim da je naš problem negde u našem mentalitetu, u nekim naslagama iz prošlosti. To su uzroci naših problema, a ne jedan politicar i rezultat njegove vladavine.

Mislim da bismo morali time više da se bavimo. Sada to neki zovu jednom ružnom recju - denacifikacija. Ja mislim da je to grozna i odvratna rec koja podseca i na demobilizaciju i na druge slicne izraze. Trenutak je da malo ozbiljnije razmislimo o uzrocima, a ne o posledicama. Mislim da je citava ta vlast bila posledica, a ne uzrok naših problema.

RFE

Slušate li Radio Slobodna Evropa?

KANJEVAC

Mislim da je Radio Slobodna Evropa uvek dobijao slušaoce kad se kod nas situacija pogoršavala. Kao i Radio B92, kao i neke novine kojima je skakao tiraž onda kad su, da ne kažem, uzletali avioni. Mislim da ce i Slobodna Evropa sada imati problem kakav imaju, recimo, "Danas", "Blic" ili "Glas". Treba zadržati onaj broj slušalaca koji su u medijskom mraku ukljucivali Slobodnu Evropu da saznaju šta se, ustvari, dogadja. Vi sad možete da saznate šta se dogadja na svakom radio ili televizijskom programu u Beogradu. Znaci, morali biste da imate još neki razlog, pa da se setite Slobodne Evrope sad kada je, što kažu, došla demokratija, mada je to glupo reci.

RFE

Koji bi to razlog, po vašem mišljenju, mogao da bude?

KANJEVAC

Ne znam. Možda razgranata dopisnicka mreža Slobodne Evrope, koju mislim da nema nijedan radio ovde, a narocito ne televizija, može da pomogne da veliki broj ljudi sa ovih prostora sluša taj program, ako bi razlog za slušanje bio kvalitet programa sam po sebi, dakle bez obzira na politicke dogadjaje u regionu, i ako bi program bio malo manje politicki obojen. Jer, mislim da su ljudi isuviše umorni od politike, barem ovde u Jugoslaviji, i imaju potrebu da gledaju i slušaju nešto što ih odmara od pritiska kojem su bili izloženi poslednjih godina.

RFE

Gde je mesto Radomana Kanjevca u vremenu koje dolazi?

KANJEVAC

Ja sam uvek bio covek koji je imao problem da nadje svoje mesto, jer sam pokušavao da ne pripadam ni politickim strankama, ni pokretima, ni stranama? Uvek sam bio nenamerno neprilagodljiv i nisam mogao da nadjem mesto. Sada je došla ta nova vlast i ja sve više osecam kako im nalazim neke mane koje, ustvari, covek ne bi trebalo da im traži.

Medjutim, ljudi su takvi po prirodi. Skoro da pocnu da se solidarišu sa ovima koji su otišli, jer imaju potrebu da stalno budu u nekoj opoziciji. U svakom slucaju, ne vidim sebe na nekom urednickom mestu u radiju, jer to me uopšte ne zanima. Prihvatio sam tu obavezu jer mislim da nisam imao pravo u tom trenutku da odbijem, ali cu se najviše baviti svojim knjigama, jer je to nešto što mi pricinjava veliko zadovoljstvo. Od toga nemam neke koristi, što je, na neki nacin, moralno superiorna pozicija, svakako superiornija nego kad radite nešto od cega imate direktnu dobit.

RADOMAN KANJEVAC, PESNIK SA ROKERSKIM BEKGRAUNDOM
PRIRODNO JE BITI U OPOZICIJI

Iako je svojevremeno samoironicno tvrdio "kako je teško biti kamen, kako je lako biti pesnik", Radoman Kanjevac ne samo svojom poezijom, vec i višemesecnim turnejama organizovanim po principima etabliranih rokenrol institucija, trudi se da vrati poeziji himnicnost, za kakvom je žalio Voja Despotov ili estradnost (bez pežorativnog prizvuka ovog termina) u maniru Mike Antica ili Arsena Dedica. Kad svoje zbirke "Otvoreno pismo", "Kao rukom niz vrat kontrabasa" ili najnoviju poemu "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala" ne promoviše širom zemlje i po varošima gde su simboli za poetsku rec i dalje ostali Filip Višnjic, NJegoš ili Branko Copic, sa citaocima komunicira preko Internet adrese: http://www.akademia-books.com.

Krajem osamdesetih godina autorskim emisijama na Radio Beogradu "Niko kao ja", "Prodor" i "To je samo rokenrol", potom kao urednik legendarnog "Indeksovog pozorišta" (dok ga akteri nisu pretvorili u beningnu tezgarošku formu) ili glavni covek prvog nezavisnog televizijskog OK kanala , politicki je obrazovao medijske konzumente, pripremajuci teren za potonje opozicione opcije i stranke.

-Stihovima "Ostacu ovde dok ne odeš / Spreman sam na sve / Ništa me ne može pokolebati / Nemoj da brineš za moju vernost / Ne misli da cu se promeniti"/ iz zbirke "Otvoreno pismo" još 1994. oslobodio si se Miloševica kao fiksacije. Medjutim, za razliku od mnogih nisi oboleo od prvoborackog, postoktobarskog sindroma.

-Mislim da je Milosevic više bio fiksacija naše opozicije nego nas takozvanih nezavisnih intelektualaca,u koje sam neskromno sebe ubrajao ne samo u vreme Miloseviceve vladavine nego i danas kad se to cini podjednako neobjasnjivim kao i pre oktobarske revolucije. Opozicija je godinama toliko bila opsednuta Milosevicem da su njeni osnovni postupci uglavnom bili diktirani njegovim potezima.Tek je pojava Otpora,koji je citavu piramidu jedne tragikomicne vlasti izlozio podsmehu,doprinela da se i opozicija oslobodi fascinacije Milosevicem.Ta knjiga "Otvoreno pismo" jeste na neki nacin moj mali,licni dijalog sa njim,ali nisam je pisao zbog sebe nego upravo zbog nekih drugih ljudi,da bih pokazao da se moze napisati i takva knjiga u vreme najveceg jednoumlja i represije. Sto se tice pesme "Ostacu ovde dok ne odeš" i prvoborackog, postoktobarskog sindroma mogao bih da ti ispricam jednu anegdotu iz "naprednog revolucionarnog pokreta". Glumci Bane Vidakovic i Ljubivoje Tadic, koji govore neke moje pesme u jednoj svojoj predstavi, zamolili su me 4.oktobra uvece da sutradan procitaju tu pesmu na mitingu ispred Savezne skupstine. Kad je priredba pocela, scenario,medjutim, niko više nije poštovao pa je pesma,na zalost,ostala neprocitana.Za tu poruku vise nije bilo potrebe.

-Iako si pisao "Sloboda je teza nego ropstvo, mislima je tesno u slobodi" nakon prve zbirke okrenuo si se prevshodno ljubavnoj poeziji. Da to protumacim kao odstupanje u svojevrsni eskapizam?

-Ljubav je ponekad najbolji izlaz iz teskih situacija kakva je bila i ona u kojoj smo se nalazili te 1999.godine kad je izasla ta knjiga koja je i svojim naslovom,na neki nacin,simbolizovala ne samo moje licno nego i neko nase sveukupno stanje. Ta je knjiga samo u prvoj godini svog postojanja dozivela dva izdanja sto je dokaz da te lirske, sentimentalne pesme u jednom teskom vremenu nisu bile potrebne samo meni,nego i velikom broju drugih ljudi koji,kao po nekom pravilu,u teskim vremenima osecaju potrebu za neznoscu i sentimentalnim, ljubavnim pesmama.To je bio osecaj koji me nije izneverio i to je bila knjiga koja je,u smislu nekog prociscenja i oslobadjanja,meni znacila vise nego bilo koja druga.

- Tesko je povezati tvoj robustan rokerski bekgraund asafalta sa poemom, koju kao romanticarsku formu pre predmet izucavanja istoricara knjizevnosti i postovaoca Branka Radicevica.

-Uskoro ce i rokenrol postati predmet izucavanja istoricara knjizevnosti jer se najbolje pesme koje su napisane u dvadesetom veku ne nalaze u knjigama nego na gramofonskim plocama.S druge strane,kad je klasicna poezija u pitanju, dovoljno je setiti se Eliotove "Puste zemlje" ili " Paundovih "Kantosa",da ne govorim o "Stanici u pustinji" Josifa Brodskog i zakljuciti da su poeme verovatno najbolje sto je u klasicnoj poeziji napisano u proslom veku.U sirem istorijskom kontekstu poema je cak i Sveto pismo,da ne govorim o "Ilijadi" i nekim drugim delima koja predstavljaju osnovu evropske knjizevnosti.Ova moja poema koju ne volim da zovem poema,jer mi se cini da je ta rec poslednjih godina pomalo potrosena,dakle ta malo duza pesma ima i u svom naslovu i u tekstu nesto od rokenrola u sebi,ona je mozda neki spoj klasicne poetske forme i neobicnog nacina razmisljanja,jedna rapsodicna ljubavna prica u enterijeru savremenog Beograda,na kraju tog naseg vec pomalo zaboravljenog dvadesetog veka cijem smo se kraju vise radovali nego pocetku novog milenijuma.

-Samoironicno si svojevremeno tvrdio "Kako je tesko biti kamen, kako je lako biti pesnik", ali se vec godinama trudis da poeziji vratis himnicnost, sto bi rekao Voja Despotov ili estradnost (bez pezorativnog prizvuka ovog termina) u maniru Mike Antica ili Arsena Dedica.

-Nema nikakve ironije u tom stihu o pesniku i kamenu.Tu sam pesmu napisao pre nekoliko godina u Atini,sa pogledom na Zevsove stubove, razmisljajuci o tome sta je sve morao da prezivi taj kamen da bi danas izgledao tako velicanstveno.Ponekad je teze preziveti nego poginuti.

-Dok si jesenas na brojnim knjizevnim vecerima govorio da je "Srbija, ta stara frajla, napustena od sveta, udavaca u najboljim godinama, celim telom oslonjena na proslost, kao basista na kontrabas, uspavana grmljavinom topova", "desio se bager". cini li ti se da je "frajla" postala vitalnija ili samo promenila sminku?

-Za damu u ovim godinama,bez miraza,sa ovolikim brojem udvaraca, ni promena sminke nije mala stvar.Ta pesma je napisana u prolece devedeset osme,a cini se kao da je pisana ove jeseni,tako da imam utisak da je tek sad dosla "na svoje",nakon svih ovih dogadjaja.Slusajuci neke njene delove jedna fina gospodja u Subotici mi je rekla da ima utisak da je ta poema pisana ovih dana.Bila je veoma iznenadjena kad sam joj rekao da je ta knjiga pisana pre dve i po godine,ne samo pre oktobarskih dogadjaja nego cak i pre bombardovanja.Ta dijagnoza mi se i u to vreme cinila dosta ubedljivom,a sada bih,sudeci po tvom duhovitom pitanju i razgovorima na nekim knjizevnim vecerima,od nje morao i da se branim.Neke delove te poeme bih sad mozda napisao bolje ili gore,ali taj bih ostavio isti.

-Smatraju te jednim od "krivaca" za trovanje jugoslovenskog medijskog prostora, jer si kao glavni urednik OK kanala Miloradu Vucelicu otkrio "nepodnošljivu privlacnost ekrana"

- Taj omladinski TV kanal (OK kanal) emitovan je u maju 1989.godine i bio zabranjen posle samo mesec dana ne zato sto je trovao medijski prostor vec zbog toga sto je bio potpuno disonantan u odnosu na preovladjujuci ton svih tadasnjih medija koji su u to vreme sirili nevidjeni optimizam i propagandu pred miting na Gazimestanu.Bilo bi nepravedno kad se govori o tom programu da se se pomene Vucelic,a da se ne pomene Rambo Amadeus,Peca Popovic, Filip Mladenovic i mnogi drugi ljudi koji su radili na tom programu na kome se,godinu dana pre osnivanja prve opozicione stranke pojavio bezmalo svako ko ce biti neko ime i prezime u buducoj visestranackoj Srbiji,ukljucujuci Milovana Djilasa,Kostu Cavoskog,Dobricu Cosica,Vojina Dimitrijevica,Matiju Beckovica i mnoge druge ljude.Ovo sto danas rade mnoge oslobodjene beogradske televizije(ukljucenje gledalaca u program,provokativni gosti,novi pogled na stare dogadjaje,vox populi)mi smo na isti nacin radili te 1989.godine i kad to gledam ja se osetim nekako tuzno jer imam utisak da nastavljamo tamo gde smo stali pre dvanaest godina,a u medjuvremenu smo izgubili najbolje godine zivota.Mozete misliti kako je takav jedan program bio gledan u prolece 1989. kad je jos postojao Berlinski zid, Savez komunista, i jedna u Srbiji monolitna vlast sa mladim,ambicioznim predsednikom cija se fotografija smesila sa svakog motornog vozila u Srbiji.Sto se Vucelica tice,nemam nikakvu obavezu da ga branim od bilo kakvih napada, ta televizija zabranjena je zbog njegove emisije,a on se nije oglasio nijednom recju u njenu odbranu,medjutim on je bio i ostao dobar novinar koji je poznavao teme koje smo zeleli da otvorimo u tom trenutku,u nasoj vecernjoj kontakt emisiji "Strogo poverljivo",mi smo ga angazovali i mislim da nismo pogresili.

-Nameravaš li da možda prirediš koncert humanitarnog tipa u korist egzistencije svoga bivšeg benda "Galija", koja je nakon tvog odlaska - kako si ti govorio postao jednopartijski bend - ali gubitnicke opcije.

-Mislim da su oni,nakon svih ovih dogadjaja,konacno dosli u poziciju koja je prirodna za jedan rok bend,da budu opozicija. Steta je sto taj polozaj nisu promenili svojom voljom nego je istorija morala da ih vrati na mesto u kome ce se osecati prirodnije nego na nekom mitingu ili socijalistickom koncertu..Oni su sada dosli u poziciju gubitnika koji ce poceti da pisu pesme umesto da cekaju humanitarnu pomoc.Mislim da ni oni ni njihovi politicki protivnici jos nisu svesni koliko je to dobro za njih.Jer,kad vidim one dobosare u spici ispred TV dnevnika ili buduceg ministra za kulturu kako reklamira kozne jakne ne preostaje mi nista drugo nego da zakljucim kako se istorija ponavlja i osetim ne samo sazaljenje za njihovu sudbinu, nego i malo simpatija za taj sentimentalni sastav koji je ponekad pevao i neke moje stare pesme.

Miladin Lazovic

ETIKA U ŽIVOTU VAŽNA JE KOLIKO I ESTETIKA U PISANJU

''Mislim da u vremenu u kojem ništa ne traje duže od pet minuta sve više ima smisla pisati nešto sa ambicijom "da se to cita sporo i sa uživanjem. Pisati poeziju danas predstavlja najveci luksuz koji covek može da zamisli. Osecam se u tom smislu povlašcenim kao astronaut'', kaže Radoman Kanjevac, cija se cetvrta knjiga poezije, poema Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala (Prometej, Akademia books) pojavila u knjižarama usred tekucih burnih istorijskih dogadaja. U ogranicenom tiražu izašlo je i ukusno bibliofilsko izdanje ove knjige koju je opremio prof. Rastko Ciric.

Pocetkom osamdesetih radi kao urednik Indeksovog radio pozorišta, zatim kao novinar i urednik važnih radio emisija Prodor, Niko kao ja i To je samo rokenrol, koja je sve do danas opstala na Drugom programu Radio Beograda. Bio je i urednik kratkotrajnog televizijskog OK kanala koji je prelomio medijsku scenu Jugoslavije, i tekstopisac grupa Galije na jedine njene tri i po smislene ploce. Objavio je tri zbirke pesama: Reci za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995), i Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999). Ide na turneje na kojima govori svoje pesme, i ima internet sajt www.akademia-books.com. Njegova poezija je topla, licna, iskrena i istinita, a Kanjevac je pesnik na svojoj strani.

Kako je prvi deo razgovora uraden neposredno pred burna istorijska dogadanja, vremenom se politika selila iz redova medu redove, a u redovima ostajala samo prica o poeziji i pesnicima. (Možda je trebalo obrnuto - prim.).

U vreme mracnih pesnika za koje se teško može reci o cemu zapravo pevaju, tvoje pesme su adresirane, konkretne, pevane ''konverzacijskim tonom'', kako ti kažeš, i u tom smislu prilicno anahrone.

Ovde se pesnik najcesce doživljava kao zagonetni, pateticni gubitnik, a poezija se mistifikuje i doživljava kao nešto metaforicno, nejasno i najcešce veoma pateticno. Medutim, poezija može biti i necije ime i prezime. Izvesna lakoca moje poezije je možda posledica teškog vremena u kojem živimo, jer u ovakvim vremenima ljudi imaju potrebu i da pišu i da citaju stvari koje nemaju težinu onoga što nas okružuje i konfuziju okolnosti u kojima živimo.
U knjizi Mislim da ne znaš... koja je upravo izašla, ima rokenrola, Beograda i naših mucnih istorijskih poraza, koji zajedno cine okvir nežne ljubavne price.

Da, ona je više jedna rokenrol balada nego što je klasicna ljubavna poema. Ja je doživljavam više kao jednu bonus knjigu, kao dodatak mojim ranijim zbirkama pesama, pre svega zato što je u pitanju samo jedna pesma, doduše veoma rapsodicna i duga. Mislim da tom tvom utisku najviše doprinosi i ta neka prepoznatljiva ikonografija Beograda devedesetih koji bi, sa tim svojim dotrajalim fasadama, polumracnim ulicama, bolje mogao da posluži kao kulisa za neki stari film nego za stvarni život. Taj grad koji je pravljen po meri jedne bivše države nije uspeo da se prilagodi novim okolnostima i postao je poslednje mesto na kugli zemaljskoj gde bi covek poželeo da mu deca rastu i sticu predstave o svetu i ljudima. Nijedan grad u sadašnjoj Jugoslaviji poslednjih godina nije predstavljao svoju suprotnost kao što je Beograd predstavljao karikaturu nekadašnjeg Beograda. I nigde ljudi nisu bili tako sebicni, nezahvalni, nervozni i nepodnošljivi. A što se tice rokenrola mislim da je on u naše vreme bio ono što je u prošlom veku bio marksizam sa svojom ''kitikom svega postojeceg''. Danas se možda zove Otpor. To je taj ''hod po ivici brijaca'', veština provokacije, kako bi Koja rekao ''svida mi se da ti ne bude prijatno''. Rokenrol je, ako ni zbog cega drugog, zaslužan što se najlepše pesme XX veka ne nalaze u knjigama, vec na gramofonskim plocama. Kod nas pocasno mesto u tom smislu zauzima Džoni Štulic, svakako najiskreniji pesnik medju našim rok muzicarima.
Imaš i pesmu posvecenu Štulicu, u kojoj parafraziraš refren junaka jedne njegove pesme - ''nijedno mesto na svetu se ne zove dom''. Inace dosta stihova i slika u tvojim pesmama su citati ili parafraze rokenrol pesama.

Kad sam imao književno vece u Kraljevu prošle godine, odredili su jednog pesnika da kaže nešto o mojim pesmama pre nego sto ja pocnem da govorim. On se covek lepo pripremio, procitao knjige, vidi se da mu je stalo da to bude kako treba. Najpre me je pola sata hvalio, a onda, kaže, ipak ima neke sitne zamerke. Recimo, stih "nijedno mesto na svetu se ne zove dom" ima polazište u pesmi Slobodana Rakitica "Svet nam nije dom". Kad je on završio ja sam mu zahvalio na izlaganju, ali mu kažem da taj stih nema nikakve veze sa Rakiticem, niti sam citao tu pesmu, iako cenim Rakiticevu poeziju. Osim toga, "svet nam nije dom" ima sasvim suprotnu poruku od moje pesme. On me gleda, onako, kao dete koje pokušava sa osmehom da prikrije neku sitnu nepodopštinu. Ja imam nesporazum sa tipovima koji sve znaju o Rakiticu, a nikad nisu culi za Štulica i Stublica. Za razliku od njih mojim citaocima nije potreban Rakitic da bi razumeli tu pesmu.
U kojim koordinatima se krece tvoj književni senzibilitet.

U decembru 1995. sam u jednom intervjuu na slicno pitanje odgovorio da volim jednu ne mnogo poznatu poljsku pesnikinju koja se zove Vislava Šimborska. Ta pesnikinja je vec sledece godine dobila Nobelovu nagradu. Dakle, volim tu pesnikinju ne samo zbog njene poezije nego i zbog njenog skromnog života i moralnog stava bez kojeg mislim da ne može da postoji pravi pesnik. Verujem da samo moralan covek može biti pesnik i da je etika u životu važna koliko i estetika u pisanju. Na primeru Šimborske može se videti i koliki je znacaj prevodioca za poeziju i sudbinu pesnika. Da nije bilo Petra Vujicica koji je tako dobro preveo njenu knjigu "Svaki slucaj" i Biserke Rajcic koja je kasnije prevela i druge njene pesme mi bismo tu pesnikinju otkrili tek pošto je dobila Nobelovu nagradu.
''Covek je ono što je mislio o sebi kad je bio mlad'', kažeš u jednoj svojoj pesmi.

Da, ja stvarno mislim da starost nije mudrost, da je starost secanje na mladost. Mislim da si najozbiljniji i najpametniji sa 17-18 godina i da kasnije u životu samo ponavljaš i potvrdjuješ svoje predstave o životu i svetu odredjene, u dobroj meri, tvojim karakterom. Mislim da se covek ne menja sa godinama i da u sebi uvek nosi pecat svoje mladosti kao što nosi bolest ili znak u horoskopu.
U pesmi Peter Handke dolazi u Beograd govoriš o necistoj savesti Srba koju su ovim povodom oni pokušali da operu.

To je pesma o nama, a ne o Handkeu. Mislim da je Handke u jednom prljavom i nepotrebnom ratu odabrao stranu koju je bilo najteže odabrati. To je moralna pozicija koja zaslužuje poštovanje.
Držiš se po strani od književne caršije i institucija, pa verovatno zbog toga si jedan od zaista retkih pesnika bez nagrade.

Sa našim književnim nagradama nije samo problem u njihovom broju nego i u njihovom smislu,buduci da kriterijumi prilikom odlucivanja o njima u najvecem broju slucajeva nisu pošteni. To dovodi u pitanje ne samo žirije i osnivace nagrada nego i pisce, še dovodi u pitanje pisce sa najviše nagrada. Posebna su prica te cuvene medunarodne nagrade za koje niko nije cuo. Pokušajte da nadete na Internetu nagrade koje je dobio taj naš pesnik cije najnovije prezime se bolje pamti od naslova njegovih knjiga i necete uspeti jer su te nagrade kao i njegove stipendije i turisticka putovanja osmišljene za domacu upotrebu i fasciniranje klimaktericnih novinarki u redakcijama naših nedeljnika i casopisa. Naš književni život je pun medunarodno priznatih, prevodenih i nagradivanih pesnika cijih se pesama niko ne seca. Našom književnošcu poslednjih godina upravlja jedna intelektualna mafija koja otvara festivale, piše recenzije, deli nagrade, mešetari u medijima i izdavackim kucama. Ona je, poput svake mafije, neraskidivim vezama povezana sa vlašcu i svesna da njena sudbina zavisi najviše od sudbine vlasti. Oni su bili prvi zagovornici projekta koji je doskorašnja vlast pokušavala da ostvari i oni ce biti njena poslednja linija odbrane. I kad padne poslednji clan prave mafije oni ce u svojim zavicajnim, guslarskim tonalitetima, žaliti za vremenima kad su pisci bili i narucioci i izvršioci jedne politike.

Nebojša Grujicic

MISLIM DA NE ZNAS S KIM IMAS POSLA,MALA

Neposredan povod za susret sa urednikom Kulture na Drugom programu Radio Beograda bila je njegova cetvrta knjiga poezije - poema "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala". Ovim pitkim stihovima prethodile su tri Kanjevceve pesnicke zbirke: "Reci za pevanje", "Otvoreno pismo" i "Kao ruka niz vrat kontrabasa".

-Dobra poezija je uvek kretanje po ivici noža, balansiranje izmedu ironicnog i pateticnog. Ironija ume da prede u cinizam, a tada se i sam pesnik oseti neprijatno, i to, jednostavno, nije to. Jedna od glavnih opasnosti za poeziju krije se upravo u prirodnom nagonu pesnikovom da pretera, da nešto isforsira. Pesma to ne trpi - da bi uspela, mora da odiše merom. Sa prozom stvari drugacije stoje: Dostojevski se možda citav sastoji iz preterivanja - kaže Kanjevac.

- Naš sagovornik nerado ulazi u dodatne analize svojih stihova, pa tako izbegava da komentariše pasaž iz nove poeme koji glasi: "Teški se miris poraza širi oko Srbije/covek razmišlja da li da ode ili da se ubije". Pristaje, ipak, da kaže koju rec o stihu koji nam sugeriše da je "promiskuitet porok kao i svaki drugi - bolest provincijalaca u velikim gradovima".

Promiskuitet nikada nije zadovoljstvo. To je samo uteha. Jeste menjanje žena i jurcanje za njima tipicno za provincijalca koji se nade u velikom gradu i pokušava da izbori svoje mesto pod suncem. Primetio bih, kad smo vec kod toga, da velike stvari pokrecu upravo provincijalci. Medu velikim umetnicima naci cete ogromnu vecinu provincijalaca. Velike poduhvate ostvaruju upravo ljudi koji ne žive u mestu u kojem su rodeni. Pogledajte samo Dostojevskog, Tolstoja, Hitlera... iz egzistencijalnih sukoba radaju se znacajne karijere. Sa cisto literarnog stanovišta, ono što je loše za život, obicno je dobro za pisanje. Provincijalci se suocavaju sa tom vrstom konflikta, moraju da "grizu" da bi uspeli. Volja im je neumitni saveznik, i zato i - uspevaju.

Kanjevac je tokom druge polovine osamdesetih saradivao sa poznatom niškom grupom "Galija". Kao tekstopisac potpisao je mnoge hitove popularnog benda; njegova stihotvoracka "ceda" su pesme "Skadarska", "Trube", "Seti se maja", "Da li si spavala (da li si sanjala kako se ruši Avala)", "Sloboda", "Kad me pogledaš"... Iz rokenrola je pocetkom devedesetih izašao osetivši da su mu "ti okviri postali pretesni".

- Kad pišeš tekstove za rok pesme, postoji sijaset ogranicavajucih faktora: melodija, pa potreba da se to proda u velikom broju primeraka - što podrazumeva izvesnu dozu banalnosti, a limitira te i licnost osobe koja ce tu pesmu pevati; moraš da napišeš nešto što ce njemu, ili njoj, pristajati. Pesma je, da kažem i to, uvek bolja kad prvo nastane tekst. Kad pišeš stihove na gotovu kompoziciju, u startu si ogranicen do te mere da gledaš kako da sve skockaš i, naprosto, ne možeš da pružiš maksimum - objašnjava Kanjevac. Bez naglašenog sentimentalizma, ali sa otvorenom, muškom nostalgijom, 41-godišnji "srpski Nabokov" (poema "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala", po recima samoga autora, prati odnos vec sredovecnog muškarca i tek stasale adolescentkinje, Lolite na beogradski nacin) prica o staroj, teritorijalno velikoj Jugoslaviji, "naucnofantasticnoj zemlji koja je svojim žiteljima omogucavala naucnofantastican pogled na svet".

-U toj zemlji moral nije bio tržišni, komercijala nije diktirala nacin razmišljanja i življenja. Mi smo pripadali rok kulturi i osecali snažne veze izmedu rokenrola i komunizma - bilo je tu identicnih ideja i manira, poput kosmopolitizma, kritike zastarelih vrednosti i klišea, prezira prema konzervativizmu. I devedesete smo docekali cvrsto uvereni da cemo imati hrabrosti i potencijala da promenimo svet. A onda su nas, jednostavno, babe i dede oduvali glasackim listicima.

Pesnik i novinar, koji kaže da i kod književnika i kod "sedme sile" nailazi na odbojnost i zavist, "zato što ljudima ne odgovara kad ne mogu da te svrstaju tamo gde oni misle da bi trebalo", svojevremeno je studirao žurnalistiku na Fakultetu politickih nauka i smatra da mu stecena saznanja i danas predstavljaju dragoceni "bekgraund":

- Napustio sam studije kada su mi do kraja bila ostala još dva ispita sa trece i cela cetvrta godina, ali sam izvukao barem jedno vrhunsko iskustvo: na tom faksu vrlo brzo ukapiraš da se sve, ali zaista sve što može da se desi u politickom životu jedne zemlje, vec negde desilo, i to više puta, u razlicitim epohama i na raznim meridijanima. Ovo što mi doživljavamo poslednjih desetak i više godina, na razlicitim mestima i sa drugacijim akterima dogadalo se ko zna koliko puta. S obzirom na to da sam, studirajuci, posebnu pažnju posvetio istoriji politickih teorija, prosto nisam imao razloga da svakodnevicu minule decenije primam sa takvim emocijama i zgražavanjem poput onih kojima je sve to padalo na glavu kao svetsko cudo, kao nešto što nigde i nikada nije videno - kaže u razgovoru za BONI magazin Radoman Kanjevac, pesnik koji se bori za svoj status umetnika pisane reci, verujuci da se tako bori za poeziju samu, diskretni balkanski zavodnik i - da ne komplikujemo - jedan sjajan, tolerantan i staložen tip sa kojim je pravo uživanje pricati.

Vladimir D. Jankovic

NISAM BUNTOVNIK

Borba,02.12.1995.

Radoman Kanjevac,jedna od najupecatljivijih pojava u domacem rokenrolu,covek koji je,kako to vole da kažu,sa grupom Galija pokazao da se sa rokerima može stvoriti stav,urednik emisija Indeksovo radio pozorište,Prodor,Niko kao ja,tvorac televizijskog OK kanala,koji je nagovestio politicke i druge pluralizme na ovom protoru,zagovornik je stava da svako vreme ima svoju muziku.

Posle nešto dužeg cutanja opredelio se da mu je vreme za poeziju.Objavio je u Proeteju svoju prvu pesnicku zbirku Otvoreno pismo.Recenzent ove klnjige Matija Beckovic je preporucuje kao lirsku autobiografiju.Pitamo Kanjevca vidi li je i on tako.

-Kao što je svaka knjiga,u izvesnom smislu,otvoreno pismo citaocu,tako je i svaka knjiga pesama lirska autobiografija pisca,otkrivajuci cesto,izmedju redova,cak i ono što je pesnik pokušao da sakrije.Taj autobiografski element je izgleda u ovoj knjizi veoma upadljiv,cim je Matija to zdvojio kao njenu glavnu karakteristiku.On je cak predložio da sve pesme u knjizi objavim hronološkim redom,onako kako su napisane,da bi taj biografski detalj,sa datumima i godinama,došao još više do izražaja,ali sam ja,s njegovim dopuštenjem, ipak odlucio da pesme organizujem u tri celine koje se tematski i po formi razlikuju toliko da su cak mogle biti objavljene i kao zasebne knjige.Jedno vreme sam imao i misao da ovoj knjizi dam i naslov Autobiografija,ali sam se ipak odlucio za Otvoreno pismo.Ucinio sam to pre svega zato što ona nije samo lirska,nego je u prilicnoj meri i epska knjiga,ona ne govori samo o meni,nego govori dosta i o ovom vremenu.To nije prijatna knjiga,ona je puna neprijatnih pesama,pomalo je depresivna,a na momente i romanticna.

PLIVAM UZVODNO

Preporucujete citaocima da prvo citaju treci ciklus po kome je knjiga i dobila naslov.Zašto?
- Zato što je treci deo knjige najprovokativniji i,na neki nacin,najviše podseca na mene kakvog me ljudi doživljavaju.Od "Indeksa 202",preko "Indeksovog radio pozorišta", televizijskog OK kanala,pesama koje sam pisao za "Galiju" pa sve do ove knjige ja sam,cini mi se,išao istim putem,tako da se i u ovoj knjizi vidi da ima u meni nešto što me stalno gura da plivam uzvodno i da to radim uz vetar iako je niz vetar lakše i brže se stiže do cilja.Taj put,za koji je dovoljna samo hrabrost,nalazi se u trecem delu ove knjige i ja ga preporucim ponekom citaocu kao test posle kojeg dolaze zadovoljstva.Iza te parade,medjutim,nalazi se suština,ono što je smešteno u prva dva dela knjige:Tamnava tiho,tiho,tece i Leto u Lenjingradu.Tu se nalazi ljubav i ona jedna pesma po kojoj ce me ljudi pamtiti kad sve ovo prodje.

Smatrate li da su u pravu oni koji upozoravaju da nas vaše ljubavne pesme obmanjuju,da ih treba citati kao politicke,ili mislite da je taj stav proistekao iz jednostavnog uverenja da vi ni o cemu ne možete pevati bez sumnje i pobune?
- Neke moje ljubavne pesme zaista se mogu citati kao politicke,medjutim pogrešno je poeziju citati kao politiku.To su ipak pesme i treba ih citati kao pesme,a ne kao politicke poruke.Da sam hteo da se bavim politikom ja bih se upisao u neku politicku stranku.Umesto toga,ja sam i ovom knjigom pokušao ono što poklušavam citavog života-da spojim dve,na prvi pogled nespojive stvari,politiku kao umetnost moguceg i poeziju kao umetnost nemoguceg.Pokušavam da pevam o politici kao što neko drugi peva o ljubavi ili o moru.Politika je u mojim pesmama samo tema,a poezija je ideja. Za dobru pesmu nije dovoljno imati hrabrosti,potrebno je da je pesma dobra nezavisno od teme,nezavisno od politike.A,što se tice drugog dela vašeg pitanja,ja zaista ,kao i citav naš narod,sumnjam u sve i ne verujem ni u šta bez pogovora.Buntovnik, medjutim,nisam jer pobune uvek dodju kasno i naprave vecu štetu od koristi.

ROKENROL POSTAO DOSADAN

Celokupan Vaš dosadasnji rad dobrim delom je ugradjen u ovo što predstavlja rokenrol na našoj sceni.Kako danas gledate na rokenrol.Koliko se i da li se on primio kod nas?
- Rokenrol je muzika pisana po meri engleskog jezika i samo na tom jeziku ta muzika zvuci dovoljno dobro.Da nije tako znali bismo bar jedno svetski poznato ime koje peva rokenrol na francuskom,španskom ili nemackom jeziku.melodija u rokenrolu istovetna je melodici govora u engleskom jeziku isto kao što je melodija naših naro- dnih pesama prilagodjena melodici našeg jezika.Naš rokenrol je isti kao i poljski,špa- nski ili francuski,dakle nedovoljno autentican.Uprkos tome,mojoj generaciji rokenrol je dao sve što je imao i uzeo naše najbolje godine i zato cemo mi,deca pedesetih i šezdesetih,do kraja života negde na dnu srca nositi pecat rokenrola.Ovo vreme raspa- danja komunizma i nekih država,jacanja nacionalizma i desnicarskih pokreta u celom svetu,otvorilo je jedan istorijski proces suprotan nacelima rokenrola.Vremenom po- trošen i kao muzicka forma on je postao dosadan i predvidiv.U poslednjih deset go- dina u svetu se nije pojavilo nijedno ime koje nudi nešto novo u oblasti rokenrola,svi sviraju stare,potrošene obrasce,kao džezeri.Rokenrol je postao džez,a to je nešto veoma dosadno za moj ukus.

PESMA JE NADA

Znaci li to da je rokenrol ostao iza Vas?
- Sa svojih trideset pet godina ja sam prestar za rokenrol a premlad za umiranje,kako bi rekao Jan Anderson.Znate,nisu svake godine za svaku muziku.Na koncertu Roling stounsa u Budimpešti video sam cetiri starca kako se blesave za pare,simulirajuci rokenrol,ali to nije bio rokenrol.Nekome je rokenrol dovoljan za citav zivot kao sto je nekome jedna zena dovoljna za citav zivot,a nekome nije.

Sticem utisak da ne verujete preterano ni u snagu poezije?

- Branko Miljkovic je napisao da ce jednoga dana poeziju svi pisati.Replicirajuci na to Matija Beckovic je napisao da poeziju više niko nece pisati.Ne znam ko je od njih dvojice u pravu ali je cinjenica da kod nas svi pišu pesme,a da ih malo ko cita.U svetu verovatno ne postoji zemlja sa više pesnika,a manje citalaca.Danas je veci dogadjaj procitati nego napisati knjigu.Ovi što imaju novac ništa ne citaju,a ovi koji bi nešto i procitali nemaju ni novca ni vremena od silnog biznisa.Knjižare su pune parfema i kolonjske vode,a tamo gde se knjige prodaju morate da pregazite celokupnu svetsku beletristiku da biste došli do prve knjige pesama,zaturene u neki cošak kao da je namerno kriju od citalaca.Na radiju i televiziji knjige su postale odbacene,getoizirane u dosadne emisije,zabacene u najgore termine.Pesnici ce,sva je prilika,postati retkost kao oni stari zanati,kaocurcije,terzije ili saraci.

Jelena Kosanovic

ZABAVA ODBACENIH

Duga,23.12.1995.

Momak koji je osnovao Indeksovo radio pozorište,OK kanal,bio urednik i voditelj radio emisija "Prodor" i "Niko kao ja",autor tekstova za sve hitove grupe "Galija" odnedavno je i pesnik sa zbirkom "Otvoreno pismo";u razgovoru za "Dugu" govori o moši i nemoci poezije,o rokenrolu kao muzici komunizma,o pesmama i angažmanu i novinarskom klišeu razocarenja.

Radoman Kanjevac,novinar i pesnik koji je posle nekoliko desetina pesama koje su napamet znale i pevale hiljade ljudi zajedno sa grupom Galija,tek sada objavio svoju prvu zbirku poezije Otvoreno pismo pojavljuje se kao zreo pesnik generacije (1960) koja je odlucila da se napokon uozbilji.Zato u njegovim ljubavo-politickim pesmama ima ne samo traga generacije koja je u medijima omirisala i dah gradskih komiteta i višestranackih izbora,i demonstracija i uzaludnosti mnogih angažmana,nego možda više od svega ima osecanja odgovornosti prema vlastitoj poziciji u ovome u cemu smo se svi našli.Zato ovaj razgovor ne može biti razgovor ni o lepoti metafora,niti o njihovom znacenju,nego možda najviše o nama,o generaciji koja je komunizam shva- tala suviše neozbiljno a o rokenrolu mislila da je najznacajnija stvar na svetu.

Sta je pesma?

-Pesma je muzika,melodija,pesma nije sadržaj.Pesma nije poruka,pogotovo ne poli- ticka poruka.

Teško mi je da spojim novinarstvo i poeziju?Odakle ti te pesme?

-Ja sam,u stvari,na neki nacin,iz novinarstva pobegao u poeziju.Pesme sam poceo da pišem negde polovinom osamdesetih godina,kada sam pretpostavio,s razlogom,da u novinarstvu više necu imati šta da tražim.Pokušao sam da izbegnem kliše razocarenja, najblaže receno.Negde sam shvatio da stižu teške godine i želeo sam da ne budem, kao novinar,na toj vetrometini.Nisam hteo da budem u toj profesiji koja je vazda bila udarana sa svih strana,koja je bila najveca žrtva citave ove situacije.Mislim da su svih ovih godina novinari najviše trpeli,ali i da su najniže pali.Poezija je,sa druge strane, jedan prostor koji ti omogucava da se izražavaš u metaforama,da ne odgovaraš mnogo za ono što kažeš,da nisi upucen za veliki broj ljudi i da u tom smislu imaš manju odgovornost,pa na neki nacin i manju odgovornost prema sebi.Kada sam poceo da pišem za Galiju ja sam,u stvari, bežao iz novinarstva.

Jesi li ti doplivao do Galije ili je Galija doplivala do tebe?

-Našli smo se istovremeno.Bilo je leto,oni su svirali u nekom omladinskom rokerskom kampu u Makarskoj,a ja sam tamo vodio neki program.Potpuno smo se slucajno sreli.Oni su pre toga bili snimili dve-tri ploce,bili su nešto malo popularni na pocetku,a onda su pali u popularnosti.Trebalo im je pomoc i ja sam skupio hrabrost i predložio im da nešto napišem.Da je to bila neka poznatija grupa,ne bi mi palo na pamet da im tako nešto predložim.Imao sam mali rizik da ce to propasti,i oni su prihvatili.I snimili smo zajedno cetiri ploce,od kojih je ta cetvrta bila možda najlošija. Ali,ove prethodne tri su bile odlicne,imale su koncept i napravile od Galije veliku grupu.

Da li si onda poceo da dobijaš ponude i od drugih grupa?

-Jesam,ali ih nisam prihvatao,jer nisam video razlog za to.Meni pare nisu dovoljan razlog da bih nešto radio.Ne mogu pesme da prodajem za pare.Suviše sam vezan za to što pišem da bih mogao tek tako da rasprodajem.Uvek mi je bio potreban neki jaci razlog da bih pesmu mogao da prodam.Osim toga,svaki takav projekat na izvestan nacin bi mi znacio izneveravanje toga što sam radio sa Galijom,nešto kao kurvanje,a ja i nisam taj tip.Napisao sam jednu pesmu za Viktoriju i Dina Dvornika- zvala se Od Splita do Beograda.To je bilo pred samo umiranje Jugoslavije,bila je to labudova pesma i više ništa osim toga nisam radio.

Pominješ umiranje Jugoslavije.Kako si ti licno to doživeo,kao pesnik,kao novinar i kao predstavnik naše generacije koja je potpuno živela u fanatizmu "Od Splita do Beograda" ili "Od Vardara pa do Triglava"?

-Mi smo u tim pesmama predvideli dosta onoga što ce se dogoditi.iako to sada zvuci kao otrcana fraza,suviše je danas onih koji su nešto predvideli.Kako sam ja doživeo raspad Jugoslavije?Mislim da je cela ta naša generacija poslednja generacija koja je živela pravi rokenrol i komunizam.Mi smo te dve stvari doživeli u punoj snazi.Kad se raspao komunizam,raspalo se i sve što je uz komunizam išlo,raspao se i rok end roll.

ROKENROL JE DIVNO STAJAO KOMUNIZMU

To je vrlo zanimljiva teza.Kako povezuješ rokenrol i komunizam?

-Mislim da je rokenrol vrlo dobro pristajao komunizmu,ma kako to nekome neozbiljno zvucalo.To su dve,po mnogo cemu,bliske ideologije.Komunizam,sa svojim internacionalizmom,koji je povezivao dobar deo sveta-dve trecine sveta,i-sa druge strane-rokenrol koji je muzika koja je uz to odlicno išla.Raspadom komunizma nestalo je i te jedne ideje na kojoj se i rokenrol držao.Sada nema više rokenrola u svetu.Amerikanci ponovo slušaju kantri ili rep ili rejv.Nestalo je ono na cemu se rokenrol drzao.Ja sam pocinjao da pišem pesme onda kad je sve to pocelo da se raspada,kad su rokeri prestajali da pišu pesme.To je bilo van tadašnjeg trenda i mislim da je to jedan od velikih komplimenata za tu grupu.Ja sam se uvek trudio da radim baš ono što nije u modi,sto ne može da se stavi pod odrednicu "in".Meni je veoma važno bilo da ne budem u modi,narocito sada kad je u modi postmodernizam,kad je to nešto što drži do mode i u svome imenu,meni je jako važno da ne budem tu.Na neki nacin to bi se moglo reci i za Galiju,jer je to bio jedan totalno demode bend koji je svirao rokenro i kad ga niko drugi nije svirao i koji je svirao nešto sto je bilo vrlo arhaicno i demode. Sto se tice raspada Jugoslavije,mislim da smo mi,koji smo bili na Politickim naukama,naucili da politiku ne shvatamo ozbiljno.Previše ozbiljno. Bilo je to nešto kao deo obaveznog otpora naše generacije,koja je,valjda,na taj nacin pokušavala da sacuva normalnost.Mnogi ljudi ovde tu distancu prema politici nisu imali,i možda i to dovodi do ratova,krvoprolica i ovakvih politickih potresa.Strast i prevelika ozbiljnost proizvode tragedije. Vecina naših rokera je raspad Jugoslavije doživela veoma tragicno, kao da im je neko ugasio svetlo i kao da su odjednom zapali u potpuni mrak.Umesto da pišu pesme o bilo cemu-o sebi,na engleskom su mogli da ih pišu,oni su pravili koncerte na kojima su porucivali "Ne racunajte na nas" onima koji i tako na njih nisu nikad ni racunali.

Pominješ politicke pesme.Šta može poezija?Šta još može poezija?Moze i da uspava,moze i da zanosi,i da opominje.

-Da,može i da opominje,i možda je to najviše što može:da opominje.

Veruješ li u takve zadatke poezije?Poezija i angažman?

-Zadatak poezije je da bude lepa,a ne angažovana.Nezavisno od toga o cemu je u pesmi rec.To važi i za "Lili Marlen" i za "Od izvora dva putica".

Živimo u vreme zv."velike porote".Suoceni smo sa fijaskom ideje o angažmanu. Ispada da su ovde više krivi pisci i pesnici,nego politicari i vojskovodje.

-Ne mislim da su pisci i pesnici nevini,tim pre sto su se više bavili politikom nego pisanjem.Ali,van pameti je ideja da je iko od njih kriv za ovo što se nama dogadja. Njihova je stvarna moc bila potpuno minorna i bez ikakvog dometa.Nijedan naš pisac ne može biti "kriv" u politickom znacenju te reci,jer se zna ko je donosio odluke.Konacno,i pre ovog rata razni pisci pricali su razne stvari,a vlast je od toga birala ono sto joj je najviše odgovaralo.Pisci su samo nudili razne varijante puta koji je,ipak,samo vlast birala.Kao što je osamdesetih godina uzela ono sto je pisao Dobrica Cosic,mislim da im ni sada nece biti teško da uzmu ono što je pisao Vidosav Stevanovic ili Milorad Pavic.Za ovo sto nam se dogodilo mislim da su krivi oni koji su se pravili ludi,oni koji nisu hteli da kažu šta misle,oni koji su prezirali politiku.Ništa manje od onih koji su govorili nisu krivi oni koji su ignorisali ovo sto nam se dešava,ili su otišli iz zemlje ili su bili u takozvanoj unutrašnjoj emigraciji.Ne bi bilo u redu,mislim,ni njih uzeti iz odgovornosti.

Da li je,po tvom mišljenju,moguce napraviti dobru pesmu,a da se njom promovišu lose emocije?Mržnja,rat,na primer?

-Prvo,ne postoje loše emocije.Mislim da su sve emocije podjednake.Mržnja nema manji legitimitet od ljubavi.Mržnja ima cak možda vecu snagu od ljubavi.

Može li,po tvom mišljenju,pesma u slavu vodji,biti dobra pesma?

-Pesma je stvar u kojoj poruku ne treba mešati sa estetskim,mada je meni licno,veoma neukusno da se piše panegirik vodji.Zato što je to jedna pozicija koja se od pisca,od pesnika ne ocekuje.To je udvorištvo koje meni ne ide uz pesnika kome bi trebalo da su istina i moral iznad svega.Jer,takvo udvorištvo uvek pretpostavlja neku korist koju ceš od toga dobiti. A svejedno je onda da li ceš nekome napisati panegirik ili si mu clan neke idejne komisije.Te pesme se pišu sa politickom predtezom i to je ono što je meni ružno.Pa ipak,ima jedna knjiga "To majka više ne radja" sa pesmama koje su pisane u slavu Josipa Broza Tita.Tu ima prelepih pesama,zaista.Ali,knjiga je ružna.

POLITIKA JE PUNA EROTIKE

U tvojoj prvoj zbirci pesama "Otvoreno pismo",koja je upravo izašla,ti,zapravo, imaš više od pola knjige politickih pesama,pesama koje se bave,kako bih ja to nazvala,politickim demonom.

-Ti si to tako doživela,a za moj ukus,to je malo preoštro receno.To su pesme posvecene vladaocu.Kod nas su ljudi navikli da citaju satiricne pesme koje su rimovane,pa se sve to svede na,kao,neku srpsku satiru,od Domanovica pa nadalje.Hteo sam da malo odstupim od te tradicije i da napišem pesme koje su politicke,ali u kojima se ljubav i politika preplicu na sve zamislive nacine.Jer i u politici ima strasti koliko i u ljubavi.Politika je puna erotike.

Kako tumacis cinjenicu da takvih pesama ima veoma malo u americkom pesništvu,na primer?

-U Americi je nepoznat odnos izmedju vladaoca i naroda kakav je,na primer,danas u našem narodu-a to je odnos fatalne ljubavi prema vladaocu,takav odnos tamo ne postoji.Ta ljubav je vrlo slicna onoj kakvu covek može da oseca prema fatalnoj ženi: on je voli,i svi mu govore da ce ga upropastiti,ali to je jace od njega.Tako naš narod voli svoje politicare.Možda to ima neke veze i sa pravoslavljem,i o tome bi vredelo razmisliti,mi ni Boga ne doživljavamo kao sav normalan svet.

Prepoznaješ li trendove u našoj poeziji koji se menjaju slicno kako se menja i politika?

-Život i poezija su veoma uslovljeni.Mislim da mi sada proživljavamo veliku smenu- od faze koja je pocela od Dobrice do Djoga i Noga,iz te faze prešli smo u takozvanu srsku postmodernu,gde nas cekaju Pavic,Basara,Danilov,iz jedne literature pune pisaca koji su držali do nacionalnog,što je bila opozicija ondašnjem režimu,mi smo prešli u literaturu koja je opozicija sadašnjem.Ali,ako posmatraš odnos vlasti i literature,opet imamo istu pricu.Literatura ponovo stanuje u opoziciji.Pisanjem se bave oni koji su pali s vlasti,pisanjem se,izmedju ostalog,bavi sirotinja.To je zabava za odbacene.I oni ce pisati knjige dok ne dodju na vlast-na bukvalnu i knjizevnu vlast, a onda ce prestati da pišu.To je zakonitost,to je ovde normalno.

U jednoj od svojih pesama kažeš:"Ja sam covek sa dva lica,i Matija i Dobrica".

-To je više politicki nego literarni stav.Tim stihom hteo sam,na neki nacin,da negiram i partizane i cetnike,odnosno njihovu poluvekovnu netrpeljivost.Ja sam iz jedne partizanske porodice,ali sam 13.maja 1991.godine bio na Ravnoj Gori,kad je otkriven spomenik Draži Mihajlovicu i rekao bih da je presudni razlog da odem tamo bio da vidim jedno mesto na koje nas nisu vodili dok smo išli u školu.Napisao sam i jednu pesmu o tome,i secam se da su me svi odmah strpali u cetnike.I moj deda,koji je bio na Golom otoku pet godina,kad bi ustao iz groba mora da bi me prokleo,jer je bio partizan.Moj otac je bio komunista.Ali,ja jednostavno želim da tu podelu prvazidjemo,da zaboravimo,da se ne delimo,a da naucimo da poštujemo sve ljude koji su nešto uradili za naš narod,nezavisno od njihovog politickog uverenja.Jer,glavni problem ovog naroda je u tome što u našem narodu ne postoji niko ko je poštovan od svih.Dobricu ne podnose cetnici,Matiju ne podnose partizani,a Krležu su u Hrvatskoj poštovali svi.

U mnogim tvojim pesmama isticeš i svoje politicke stavove.Jedan od njih je da "ne pripadaš nikom". Zašto si tako opcinjen tom idejom?

-Zato što je biti sam jedini stvarni preduslov slobode.Samo sam covek može biti istinski slobodan.Sve ostalo je kompromis.

Mirjana Bobic Mojsilovic

KAD SE DJAVO USELI U DUŠU

Blic,04.12.1999.

Zbirka "Kao ruka niz vrat kontrabasa" licna ispovest u vremenu u kojem je sve postalo javno Radoman Kanjevac je u poeziju zakoracio pišuci stihove na muziku grupe Galija,a kao posledica ove saradnje ostala su cetiri albuma.U antologiji jugoslovenske rok poezije zastupljen je sa dvanaest pesama.Posle razlaza sa Galijom objavio je zbirke Reci za pevanje i Otvoreno pismo,a nedavno se pojavila i knjiga nežne,temeljno procišcene i nepretenciozne poezije Kao ruka niz vrat kontrabasa.

Po cemu se ova knjiga razlikuje od prethodnih?

-To je romanticna,sentimentalna,nežna knjiga,razlicita od ovog vremena.Jedna licna ispovest u vremenu u kojem je sve postalo javno.Ona ima jednu smirenost kakva mi je bila potrebna u ovom trenutku i mislim da nastavlja kontinuitet nekih mojih ranijih ljubavnih pesama.

Mora li u Srbiji svaki covek da bude pesnik?

-Ja nisam pesnik iz nužde,ja sam pesnik iz zadovoljstva.Mogao sam u životu da radim i neke druge stvari,koje mi nisu loše išle.Medjutim,s poezijom je problem u tome što, ako radite nešto drugo,cini vam se da izneveravate ono do cega vam je najviše stalo. Pesnik je nešto poput djavola,kad vam se on useli u dušu postajete njegov rob,ne radite ono što bi trebalo nego ono ya šta mislite da bi njemu bilo po volji.

Ne pišete više za "Galiju"?

-Prestao sam da saradjujem sa "Galijom" jer su i "Galija" i rokenrol postali suviše uzan okvir za ono što sam u jednom trenutku želeo da kažem.Lepota pisanja pesama je pre svega u tome da istovremeno vladaš i melodijom i smislom.Pisati na tudju melodiju znaci biti lišen tog najveceg zadovoljstva.

Tiraži pesnickih zbirki su mali...

-Neke moje pesme napamet zna hiljade ljudi,tako da zaista nisam opterecen tiražom ili prodajom.Za mene je istinsko zadovoljstvo rad na knjizi,a sve propratne pojave- književne razgovore,promocije,kriticare-doživljavam kao veliki teret.

Ko je za Vas najveci pesnik u ovom veku?

-Najznacajniji i najuticajniji pesnik u ovom veku je Bob Dilan.A kod nas je to,svakako,Džoni Štulic i s njim se niko ne može porediti.

Ne bavite se više intenzivno nivinarstvom.Zašto?

-Na neki neobjašnjiv nacin ja sam proteran iz novinarstva u poeziju.I kad mi je Bog vec dodelio takvu sudbinu onda taj krst nosim sto je moguce prirodnije.Ne bunim se i ne jadikujem.Osecam se kao pesnik.

Olivera Djurdjevic

BEZ VLAŽNIH MARAMICA

Blic,07.12.1999.

Knjiga pesnika Radomana Kanjevca Kao ruka niz vrat kontrabasa promoviše se ovih dana širom Srbije na svojevrsnoj pesnickoj turneji.O ovom,za nas neubicajenom nacinu promocije književnih dela,Kanjevac kaze:

-Mnogima je neobicno što sam se odlucio da putujem iz dana u dan i da citaocima dolazim na noge.Koristim samo iskustva savremenih nacina komuniciranja sa citaocima,a to je modernije od onoga što vecina pisaca radi.Kod nas ima pisaca koji pišu i žive kao da se nalaze u 19.veku,pa tako i komuniciraju sa svojim citaocima.

Atmosferu koja vas okružuje možda najbolje opisuju vaši stihovi "bez vlažnih maramica"?

-Poezija se obicno nalazi na granici izmedju patetike i ironije.ja bih voleo da sebe više vidim kao ironicnog pesnika.I inace mislim da kao narod i kao prostor bolujemo od viška patetike.

Ipak,cini se da u knjizi i na promocijama izostaje ona doza provokacije koja se od vas ocekuje?

-Mislim da angažovane pesme nisu dobre jer stalno morate da ih objašnjavate.Takozvani angažovani pesnici bili su veoma popularni u vreme komunizma.Kad je nestao jednopartijski sistem svi ti pesnici i drugi umetnici kojima je hrabrost bila zamena za talenat brzo su zaboravljeni.

Neki kriticari primecuju dozu drskosti u pesmi o Peteru Handkeu?

-Tu pesmu nisam pisao zbog Handkea,nego zbog nas.Volim Handkea,pre svega,zbog njegovog moralnog stava.On je,u haosu koji se nama dogodio,odabrao stranu koju je najteže bilo odabrati,narocito iz ugla sredine u kojoj on živi.Mi smo od tog viteškog stava napravili neukus.Mi u svemu preterujemo,pa preterujemo i u tome kad nas neko podržava.Preterano napadamo one koji nas ne vole i preterano obožavamo one koji nas vole.

Vaša turneja završava se pred beogradskim citaocima.Kako ce izgledati taj skup?

-Ta promocija(zakazana za 9.decembar u Skupštini grada)imace dva dela.U prvom delu razgovarace se o knjizi,dok ce u drugom delu biti priredjen Koncert za kontrabas i kamerni orkestar nemackog kompozitora Karla Ditersa fon Ditersdorfa.Koncert organizujemo,ne samo zbog slicnog naziva knjige,vec i iz osecanja nepravde prema muzici i muzicarima na književnim vecerima.Naime,mi pesnici na takvim skupovima muziku uvek stavljamo u drugi plan,samo kao podlogu za ono što mi govorimo. To je nepravedno prema muzici i muzicarima jer muzika je osnova poezije.

Mile Veljkovic

COVEK CUTI POSLE RATA

Nezavisna svetlost,07.12.1995.

Politicka situacija u Srbiji danas poredi se sa vremenom "posle svirke".Ljudi koji se bave muzikom znaju sta dolazi posle...

-Mislim da se mi sada osecamo kao posle porodjaja.Kod žena posle porodjaja postoji sindrom koji se zove postporodjajna depresija.Kad žena dugo ocekuje bebu i posle porodjaja padne u jedno potpuno letargicno stanje.Mislim da se mi kolektivno osecamo tako.Ja posebno,jer sam objavio jednu knjigu koju sam cekao kao bebu. Posle svirke vlada veci mir nego sada kod nas.Posleratna vremena opasnija su nego ratna.Najviše ima samoubistava posle rata.Tuge u ljudima najviše je posle rata.Posle rata niko nije pobednik,niko nije sasvim zadovoljan. Pogledajmo sta se dogadjalo u Rusiji posle 1920.godine,posle cuvene Oktobarske revolucije.Ili kod nas,nakon 1945.godine.Najveci zlocini pocinjeni su od 1945.do 1948.godine.Kolektivno su ubijani ljudi,ni krivi ni dužni.Ko je bežao preko slovenacke granice vracan je iz Austrije da bi ga naši ubili u Sloveniji.Sve se to dogadjalo posle rata. To je vreme kad svi pokušavaju da uhvate neki voz i tu ljudi gube glavu lakše nego u ratu.U ratu se uglavnom zna ko ce vas ubiti,posle rata se to ne može lako pogoditi.I zbog toga je ovo vreme podjednako opasno kao i rat.

A stih "covek peva posle rata"?

-Covek cuti posle rata.Kao sto se u Beogradu cutalo i dok je rat trajao.

Koliko atmosfera u društvu utice na muziku koja nastaje u to vreme? -Svako vreme ima svoju muziku,tako da atmosfera u društvu uslovljava vrstu muzike koja ce se u tom trenutku svirati.Tako se u najtežim vremenima obicno sviraju najlakše muzicke forme,jer je ljudima tada potrebna zabava. Treba analizirati zašto se džez pojavio u vreme fašizma,rokenrol u doba hladnog rata i komunizma,a zašto se sada pojavljuje nešto što se zove tehno. Rokenrol je,na primer,poceo da propada onda kada se pojavila strast koja se zove kompjuter.

Da li Vi sebe smatrate pesnikom?

-Ne.Niti volim da me neko zove pesnikom,nekako mi se cini da je to malo staromodno.Cini mi se da moja generacija tako razmislja.Kada,na primer,razgovaram za novine,pa me neko pita kako da me predstavi,ne znam šta da kažem.Godinama se vec ne bavim novinarstvom,trenutno sam bez zanimanja.

Jovanka Nikolic

STUDENTI IMAJU RAZUM I OSECAJNOST

Blic,13.12.1996.

-Sve što imam da kažem rekao sam u svojim pesmama-parafrazira ruskog pesnika Radoman Kanjevac,"student sedamdesetih",pesnik,nekadašnji urednik Indeksa 202 i Indeksovog radio pozorišta.Promovišuci svoju knjigu poezije Otvoreno pismo(izdavac Prometej,Novi Sad) u kojoj su,kako kaže,pesme i ljubavne i politicke. u isto vreme,sve je uvereniji da ljudi imaju pravo na svaki politicki stav,pa i onaj najteži:biti neopredeljen.

-Ne pripadam nikom,ja sam sam!Zadatak pisca i jeste da bude neopredeljen,da ne podlegne strastima.

Kako su prihvacene tvoje nove pesme?

-Na književnim vecerima govorim poeziju i razgovzrzm sa publikom.Cini mi se da ljude manje zanima šta sam hteo da kažem u pesmi od toga kakav je moj politicki stav o poslednjim dogadjajima.Pitaju me o Indeksu,OK kanalu...

A kakav je tvoj stav?

-U ovom protestu nije rec ni o studentima,ni o koaliciji,ni o opoziciji,nego o pravu jednog naroda da bira svoju vlast i da zameni vlast ako njome nije zadovoljan.Generacija studenata `68. imala je samo energiju;ona iz 70-tih,moja,imala je nadu i ljubav za ceo svet,a mislim da je ova generacija prva koja ima i razum i osecajnost!

U cemu su još razlike izmedju tvoje i ove generacija?

-Moja generacija je imala nesrecu da nikad ne odraste i da nikad ne bude shvacena ozbiljno.Do ovog rata bili smo mladi i perspektivnim,a sad smo vec stari i istrošeni.današnji studenti,medjutim, još u osnovnoj i srednjoj školi preživeli su rat,sankcije,stradanja-bolesti od kojih neko ne oboli celoga života.Zato i nece dozvoliti nikome da bude stariji od njih.Starost,uostalom,nije mudrost.Starost je secanje na mladost.

Da li ce i nova knjiga koju pripremaš biti ljubavno-politicka?

-Ne.Bice to knjiga ljubavnih pesama posvecena ženama koje sam voleo.Zvace se Muzej voštanih figura.

Dejana Vukovic

KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA

Blic,26.06.1999.

Nova zbirka pesama Radoman Kanjevca Kao ruka niz vrat kontrabasa nedavno je promovisana u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.Obnavljajuci komunikativnost domace poezije s citaocem Kanjevac je intimno iskren,duhovit, ironican,neposredan,svedok i pesnik svog vremena.Njegovi stihovi citaju se u rasponu od sentimentalnosti do užasa nad svetom,rekao je tom prilikom književni kriticar dr Aleksandar Jerkov.

Zašto knjiga nosi naslov Kao ruka niz vrat kontrabasa?

-Meni se to dopalo kao naslov jer taj pokret proizvodi i muziku i neku vrstu tragedije. Izmedju erotike i smrti,izmedju lepote i tragedije postoji tanka linija ,koja se može svesti na žicu jednog instrumenta.

Kada su nastajale ove pesme i ko je "kriv" za to ?

-Pesme za ovu knjigu pisane su tokom protekle cetiri godine i,kao što vidiš,veoma su razlicite od ovog vremena u kome živimo,i to im je najveca vrlina,ako treba izdvojiti neku njihovu vrlinu.Za njihov nastanak više su zaslužne osobe o kojima one govore nego ja.

Zašto ste prestali da pišete za grupu "Galija"?

-Kad pišete za muziku veoma ste ograniceni jer morate da napišete nešto što ce se dopasti velikom broju ljudi,a to nije ono što je najvažnije.Ja sam se svojevoljno odrekao svega sto ide uz muziku-novca,popularnosti i svega što ide uz to-da bih mogao da pišem ono što ja želim.Vrlo je lep osecaj kad udjete u salu i cujete 7000 ljudi kako peva vašu pesmu,ali nije sve u tome.Kada pisac poklekne odobravanju mase,taj je nešto zabrljao i treba da bude politicar,a ne pesnik.Ja sam zadovoljan svojom poezijom,a ako sam ja zadovoljan,mislim da ce i citaoci biti zadovoljni.

U jednom vašem stihu se kaže da je "lako biti pesnik,a teško je biti kamen".Da li stvarno mislite tako"?

-Teško je onome ko piše da bi se oslobodio nekog tereta.A ako pišete zato što verujete u to,bice vam veoma lako i osecacete se lepo kao pesnik.Ja pišem iz nekog svog unutrašnjeg zadovoljstva, i lepo se osecam,lako mi je.

Dusica Vedjic

STIHOVI BRANE OD ZLA

Vecernje novosti,05.12.1999.

Izmedju novinarstva i poezije izabrao si ovo drugo.Zašto?

-Duže traje,kažu.Ne znam da li sam ja izabrao poeziju ili je ona izabrala mene.To je sada veliko pitanje.Imam utisak da najvažnije stvari u životu covek ne bira sam.Da se uglavnom desi nešto što od nekog drugog zavisi.U stvari,najvažnije odluke vi donesete nekako slucajno i onda se desi da vam to bude mnogo važnije u životu.Ja sam poceo da pišem pesme kao odbranu od jednog teškog vremena i u poeziji sam našao ono što mi je nedostajalo u novinarstvu.

Tvoje prethodne dve knjige su sasvim razlicite?

-Reci za pevanje su tekstovi koje sam pisao za Galiju,objavljeni zajedno sa fotografijama Milinka Stefanovica,našeg najboljeg fotografa.To je jedna knjiga koja,na prvi pogled,podseca na slikovnicu.Druga knjiga,Otvoreno pismo,previše je angazovana.Mislim da je mnogo teška za ovo vreme.Posle nje sam namerno napisao jednu knjigu ljubavnih pesama kakva je ova sada,jerr su tu neke pesme koje su meni sada potrebne.Možda više meni nego citaocima.

Tvoje pesništvo je primenljivo.Užem krugu javnosti je poznato da si pisao za rok grupu "Galija".

-To nije poezija.To što se piše za pevanje su primenjene pesme,tekstovi,pisani na muziku i,možda je paradoksalno,ali je to teže raditi nego poeziju u knjizi. Moram da kažem da su pesnici koji su pevali svoje pesme potcenjeni.Ne samo kod nas nego u celom svetu,od nekih ljudi koji se ozbiljno bave književnošcu- dakle kriticara,profesora...Mislim da su možda najlepse pesme napisane u dvadesetom veku one za gramofonske ploce,a ne za knjige i da su najbolji pesnici bili oni koji su sami pevali svoje pesme,kao što je Bob Dilan u svetu ili Arsen Dedic kod nas,Džoni Stulic,mozda Bora Djordjevic.

Kulturni Život Beograda osamdesete pamte i po emisijama "Indeksovog radio pozorišta".Mnoge su bile potpisane tvojim imenom.

-"Indeksovo pozorište" je bio zabinljiv eksperiment,i još je,zato što je to jedna kombinacija pozorišta i radija.Nama je to u ono vreme bilo vrlo znacajno jer smo mogli u sali da kažemo neke stvari koje ne bismo mogli nikad da saopštimo i koje nam niko ne bi dozvolio.

Ljudi su jedva cekali nedelju da cuju novu pricu i prepoznaju nove junake.

-Jesu.Medjutim,nama to nije bilo mnogo teško da radimo.Danas bi to bilo mnogo teže.Tada su bila samo dva radija.Radio je danas izgubio tu vrstu ekskluzivnosti.Danas bi možda bilo zanimljivo na televiziji napraviti Indeksovo pozorište.U svakom slucaju,lakše je bilo tada raditi jer je lakše bilo imati svoj stav.,braniti ga i zastupati,jer je bilo vreme jedne partije,jednog sistema vrednosti.Sada je sve to isparcelisano.Vi sada,ako hocete da budete ispravni prema sebi,treba da budete kriticni prema 15 partija.

Za omladinski OK kanal smo baš svi bili zalegli.Bila je jaka ekipa autora i imala jaku podršku novinara,ali nije vredelo.

-OK kanal je trajao jedno mesec dana.Kada se sada o tome govori zvuci kao da je bog zna koliko dugo bilo i da se tu svašta dogadjalo.Ono što je najzanimljivije za taj OK kanal i što je najvažnija tekovina te televizije je to da su tu radili ljudi potpuno razlicitih politickih uverenja.Vi ste imali udarnu informativnu emisiju u 23 sata koju je vodio Milorad Vucelic.Pre njega je išao neki kviz "Znanje-imanje" koji je vodio Rambo Amadeus,a pre njega je išla emisija "Najdirektnije" koju je vodila Ljiljana Jorgovanovic,koja je sada u SPO.Samo na osnovu ta tri coveka vidite da su to potpuno tri razlicita sveta.Potpuno razliciti politicki pogledi na svet.Medjutim,sve je to funkcionisalo u toj jednoj redakciji najnormalmnije.Bila je veoma gledana i nije bilo nikakvih velikih problema.Danas je to nezamislivo.Vi danas ne možete ni na jednoj televiziji da imate ljude koji su u bilo kom pogledu disonantni u odnosu na taj važeci njihov politicki program.Vi danas imate potpuno iste televizije u Beogradu,samo razlicitih politickih uverenja.Ali metod je potpuno isti na svakoj televiziji koju pogledate.I,zapravo,to je ono što se razlikuje od tog OK kanala koji smo mi tada radili.

Ti si se upravo vratio iz istocne i južne Srbije sa jedne od promocija tvoje knjige.Kako ljudi reaguju kada im u ovim vremenima citaš pesme?

-Mnogo bolje nego što sam mislio.Ja sam bio uveren da na književno vece uglavnom idu oni stalni pacijenti-oni koji idu u biblioteku,neki ozbiljni stariji ljudi,nastavnici srpskog,lekar koji piše pesme...Toga uvek ima,u svakom mestu.Medjutim,na moje iznenadjenje,dolaze neki mladi ljudi od dvadesetak,najviše 35 godina.Cini mi se da ljudima nedostaje taj obican ljudski kontakt.Da su ljudi malo umorni citavom tom tehnologijom,svim tim satelitima,mobilnim telefonima,televizijama,cudima tehnike,da u stvari imaju potrebu za nekim obicnim ljudskim razgovorom.

Dragana Djuric