HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA, 03. jun. 2001.

NIKO NE SME DA BUDE TUŽAN (iz jednog starog dnevnika)

ZNAM DA ĆEŠ RAZUMETI, Sombor,05.12.2000.

U BEOGRADU I OKOLINI, Pančevo,11.12.2000.

POSLEDNJA ODBRANA VUČINE ŠĆEKIĆA, Zrenjanin,12.12.2000.

JEDNA SLIKA,JEDNA PESMA, Vršac,13.12.2000.

DALEKO OD PEŠTE, Kikinda,14.12.2000.

KAKO OPISATI JEDAN GRAD, Novi Sad,26.12.2000.

Tek što su se oslobodili fascinacije Miloševicem, koji je i u zatvoru jedno vreme bio veca zvezda od aktuelnih politickih lidera, naši mediji iz dana u dan pokazuju ne samo nesposobnost prilagodjavanja novim, demokratskim uslovima rada nego i slabosti našeg nasledjenog morala, mentaliteta iz kojeg, u stvari, proizilaze i slabosti u našim medijima. Ta neodoljiva potreba da se bude na usluzi onome ko odlucuje i da se program i koncepcija najgledanijih emisija i najtiražnijih novina prilagode stranci kojoj gravitira urednik ili politicaru za koga se misli da ce biti pobednik u predstojecem ocekivanom pojednostavljivanju odnosa u DOS - u, ne samo da otkriva hronicne slabosti našeg mentaliteta i svu težinu višedecenijskog nedemokratskog nasledja, vec i nepogrešivo dijagnosticira i stanje u našim novinama, na radiju i televizijama, ciji programi su, posle petog oktobra, kao i ranije, više bili transmisija volje vladajucih elita nego javni servis gradjana. Sa malom verovatnocom pogreške možete za svaki beogradski medij pogoditi pod cijim je uticajem u ovom zanimljivom prelaznom vremenu za koje smo mislili da ce nam, pre svih raskida, omoguciti raskid sa poltronstvom i udvorištvom kakvo je bivša vlast bila dovela do tragikomicnih razmera i posledica.Ako je u protekloj deceniji sama vlast bila ta koja je, poput neke nezajažljive hidre, proždirala sve što je imalo tendenciju da se osamostali i izmakne ispod kontrole, tokom poslednjih nekoliko meseci politicari su, makar nacelno, pokazivali želju za nemešanjem u uredjivacku politiku, a mediji su se, sa svoje strane, svojski trudili da novim "gazdama" pokažu iznenadjujucu i neocekivanu lojalnost, pre svega iz razloga griže savesti zbog ranijeg koketiranja vlasnika i pojedinih urednika sa bivšim vlastima i svojevrsnog pranja biografija povezanog sa toplim preporucivanjem sopstvenih usluga novim vlastima, koje se ni same nisu potrudile da pronadju neke nove ljude, poklonivši u prvom trenutku poverenje proverenim kadrovima iz nostalgicnih komunistickih vremena, kad se živelo sporije i dugovecnije.
Žute košulje spikerki TV dnevnika na demokratskoj, plavoj podlozi oktobarske scenografije, profesori univerziteta koji su prodali stara, teget i kupili nova, pastelna odela sa sivim košuljama i braon kravatama; dnevni kvizovi sa pitanjima o DOS-ovim politicarima; maratonske reportaže o cuvenom ekološkom selu Koštunici; kolumnisti koji se dodvoravaju novom Predsedniku i kad govore o cvecu; pevacice i vracare koje su "konacno odahnule", zaboravljajuci šta su prognozirale pre samo godinu dana; televizijska serija "Obraz uz obraz" koja se reprizira iz istog razloga iz kojeg smo nekad gledali reprizu "Sedmorice mladih"; zdrava hrana neke privatne firme u cijem se spotu reklamira "biotika koja je sacuvana u žitaricama i koštunicama koje ulaze u njen sastav"; najstariji dnevni list, do petog oktobra besplatno deljen clanovima SPS, koji danas u svom kulturnom dodatku objavljuje intervju sa portparolom Demokratske stranke Srbije, a na strani za razonodu reportažu o izvesnom iscelitelju ljudskih duša Draganu Djindjicu Stojanovicu, cija polovina prezimena je ocigledno bila dovoljna za ovu promociju, kao što je do nedavno bilo dovoljno da se neko zove Slobodan Miloševic pa da bude predsednik opštine, direktor ili, u najmanju ruku, predsednik odbojkaškog saveza; Produkcija ploca PGP RTS koja je, brže bolje, svoju staru špicu zamenila revolucionarnim zvukom bubnjara Dragoljuba Djuricica; popularni decji pesnik, upravnik pozorišta u izgradnji, koji nam nenametljivo otkriva kako je Ceda Jovanovic izrastao u ozbiljnog politicara,a evo, koliko do juce, igrao se u pesnikovom dvorištu sa njegovim sinovima, što je za nas, naravno, bila mala tajna sve do petog oktobra; Miodrag Vujovic koji je telefonom, iz mrske Amerike ( cijim vojnicima je, okrecuci srebrnu olovku nalik na elisu nekog helikoptera, porucivao da se, ako dodju, nece vratiti), sa svoje televizije, kao znak nove demokratske dobre volje, nedavno skinuo sve relevantne politicke emisije i voditelje; sportski komentatori koji se šlihtaju novim liderima kao da smo zaboravili kako su to radili prethodnima, ne govore toliko o medijima koliko o jednom nasledjenom vremenu, inerciji podaništva, neiskustvu i nespremnosti našeg naroda za ozbiljniji pomak ka demokratiji. Jer, šta se u našim medijima suštinski promenilo ako se predsednik Koštunica pojavi tri puta u istom Dnevniku, a premijer Djindjic gostuje pre Dnevnika, u Dnevniku i posle Dnevnika u emisiji "Otvoreni studio. Vladana Batica i Nebojšu Covica ne gledamo samo kad spavamo, Nenad Canak priprema duet sa Erom Ojdanicem, supruga predsednika Koštunice i mama guvernera Dinkica ponekad otvore poneko strucno savetovanje, Neda Arneric, izmedju serije neformalnih televizijskih razgovora, stigne da vodi emisiju i na ponekom radiju, a ostali politicari su bezmalo jedini gosti svih televizijskih kontakt programa, ukljucujuci i Bidžu i Raku koji više ne gostuju kod Minimaksa nego kod Neše Ristica, tog poslednjeg Mohikanca iz naše bolje prošlosti.
Pažljiviji gledalac televizijskog dnevnika mogao bi, recimo, po tome ko je voditelj dnevnika, sa nepogrešivom preciznošcu da pogodi koji ce se politicar pojaviti u prvom minutu, što obesmišljava pozitivnu promenu i ozbiljnost televizije kojoj redosled i sadržaj udarne informativne emisije ne diktiraju dogadjaji nego ljudi i neodoljiva, nama tako bliska potreba za podaništvom i nepotrebnim dodvoravanjem. Bez sumnje je najdalje u tome otišao urednik jednog manjeg kanala koji smisli citavu temu svoje kontakt emisije samo da bi u goste mogao da pozove nekoga od koga bi mogla zavisiti njegova urednicka sudbina. Tako su kroz tu emisiju, od oktobra do danas, prodefilovali svi politicari koji, na ovaj ili onaj nacin odlucuju o kadrovima u medijima, dok su mu ostali gosti i citava ta mala nedužna televizija, služili samo kao dekor na vešto smišljenom putu do zamišljenog cilja, u toj zanimljivoj kampanji na kraju koje bi on, sa svim svojim simpaticnim manama i vešto prikrivenim vrlinama ostavio povoljan utisak "tamo gde treba". Ta televizija sada emituje seriju o dogadjajima od petog oktobra za koju ne postoji nikakav povod osim konkursa za urednika. Šta znaci govoriti o petom oktobru osam meseci posle petog oktobra na nacin na koji su nekad komunisti podsecali na ofanzive i prve ustanicke puške. Nije logicno, na primer, da se knjiga o petom oktobru pojavi posle samo mesec dana, a televizijska serija u kojoj ucesnici govore kao španski borci posle devet meseci. Nije prošlo još ni godinu dana, a Miklja i njegov saradnik bi da od ucesnika naprave besmrtnike sa jeftinom kalkulacijom licne koristi u casu kad od istorijskog dogadjaja nije prošlo ni godinu dana, koliko bi bilo minimum za bilo kakvu rekapitulaciju i podsecanje. Konkurs je, medjutim, raspisan vec sada i kandidat ne može da ceka oktobar, serija se mora prikazati sada, na pocetku leta, kad joj vreme nije.
Šta, medjutim, ocekivati od novinara kad pojedine clanice DOS -a primaju licemerno u svoje redove clanove stranaka protiv cijih nekadašnjih lidera podižu optužnice i krivicne prijave. Dovoljno je malo prošetati Srbijom pa videti hiljade novopecenih demohrišcana, socijaldemokrata, novosrbijanaca i ostalih alternativaca u cijim pogledima prepoznajete karakteristicni osmeh konvertita koji misli da je nadmudrio i nove vlasti kao što je svojevremeno nadmudrio komuniste, socijaliste i nacionaliste. Naša je zemlja puna ljudi bez uverenja koji doslednost smatraju nedostatkom, a poštene i principijelne ljude obicnim budalama.
Bogoljub Karic, pedantno rasporedivši svoje novinarske nagrade na jednog Koštunicinog, jednog Djindjicevog i jednog "svog" kandidata, koji se, na žalost, zove Bojana Lekic, predstavlja paradigmu ne samo uobicajenog našeg nagradjivanja nego i citavog jednog vremena u kojem se levicari, desnicari, cetnici i partizani prestrojavaju u hodu, umiljato, poput najodanijih kucnih ljubimaca, novim sadržajima zatrpavajuci sopstenu prošlost na užas pravovernih vecitih marginalaca koji još jednom placaju svoju neizlecivu neprilagodljivost. Šta tek reci o holivudski doteranom Veranu Maticu, besprekornom organizatoru još jednog medjunarodnog visokobudžetnog superspektakla koji, pokušavajuci da premosti vakuum u kome se našao posle uklanjanja iz politickog života protivnika koji mu je davao kredibilitet, ozbiljnost i najviše medjunarodnih donacija, u ovom bezvazdušnom medjuprostoru izmedju prošlosti koja je donosila uspeh i buducnosti koja donosi neizvesnost, koraca pored Predsednika Koštunice u maniru najodanijeg saradnika DSS provenijencije ili, pak, za elegantnu i simpaticnu gospodju Branku Prpu kojoj katastrofalna prognoza rezultata septembarskih izbora u zagrebackom "Nacionalu", finalizirana tvrdnjom da "Srbija nema demokratsku alternativu jer Koštunica nema ni energije, ni uvjerljivosti, ni razradjenog programa buducnosti", nije predstavljala moralnu prepreku da, rame uz rame sa ocekivanim gubitnikom, ponese teret novih dogadjaja i nezahvalnog, transparentnog clanstva u Forumima, Telima i Odborima.
Kako u ovom kontekstu komentarisati pisanje redakcije NIN-a ciji su pojedini clanovi pretplaceni na hvalospeve i akreditovani za skromni privatni život predsednika Koštunice ugrožavajuci svojim udvorištvom ne samo svoje kolege nego i objektivnost u ovom nedeljniku pretvarajuci ga u šaljivi poluoficijelni tabloid koji objavljuje predvidive pikanterije kakva je, na primer, prošlonedeljni tekst "Koštunica na Internetu" ili ovonedeljna ekskluzivna informacija sa naslovom "Predsedniku prokišnjava krov" o tome kako je, "tek što se u subotu vratio sa dvodnevnog medjunarodnog skupa u Italiji, u nedelju izjutra, predsednik, sa suprugom dr Zoricom Markovic, morao da skokne do svoje kuce u Belanovici gde predsednik Koštunica", baš kao nekad jedan mašinbravar, "ima sav potreban alat i, uglavnom, sve sam popravlja u kuci i po dvorištu" i gde je, buduci da je bila nedelja po Trojicama (Duhovima), kad je po tradiciji preslava u Belanovici, svratio kod Marka Mirica na preslavu, baš kao što je nekad bolešljivi predsednik Miloševic svratio kod nekog seljaka u blizini Lajkovca kome je Dragan Markovic, kao što se može cuti u sad vec cuvenoj špici na Radiju B 92, cestitao i preslavu i dolazak predsednika. Nedostajao je samo diskretan podatak da Predsednik na svom imanju uzgaja voce koje licno bere, pakuje i šalje našoj deci, u trenucima predaha izmedju napornih državnickih obaveza.
Bura oko novinarske nagrade Bojani Lekic pokazuje, medjutim, ne samo savršenstvo i sjaj Kariceve moralne ekvilibristike nego i bedu naše intelektualne caršije kojoj sve do ovog proleca nije smetala nijedna Kariceva nagrada i nije joj bio sporan nijedan dobitnik, a sad joj je sporan baš onaj koji je najpošteniji. Ta caršija se "hrabro" oglasila tek onda kad joj se ucinilo da je konacno otvorena sezona lova na ovu pitoresknu tradicionalisticku porodicu koja je, nije popularno reci, ipak otvarala univerzitete dok su drugi otvarali kockarnice i sponzorisala Stefana Milenkovica dok su drugi sponzorisali kafanske pevacice. Ova naknadna hrabrost, tako svojstvena našem coveku i lavina gneva koja se srucila na jednog novinara govori , sa druge strane, bolje od bilo cega drugog o bednom stanju u kome se nalazi naše novinarstvo, ta neisplativa, uzbudljiva i promiskuitetna profesija koju niko ne ceni, a svako se oseca pozvanim da njenim najdarovitijim predstavnicima deli moralne pridike. Nekim predstavnicim našeg javnog života, u cijim komentarima povodom ovog slucaja ima više naše autenticne srpske samouništavajuce zavisti nego karaktera, smeta navodno sumnjivo poreklo Karicevog novca i odluka jedne novinarke da primi nagradu od coveka koji je prvi televizijski intervju dao njenoj televiziji iako je imao svoju, a ne smetaju im brojne medjunarodne nagrade sumnjivog politickog i nepoznatog finansijskog porekla za koje bi ste unapred mogli pogoditi kome ce biti dodeljene. Oni bi sa prezirom odbili Karicevu nagradu, a onda bi, o trošku neke fondacije sa imenom koje se teško izgovara, otputovali na jednomesecni studijski boravak u neku zemlju cijim novcem se kupuju naši najtalentovaniji studenti i najbolji novinari.
Nezavidnom stanju u našem novinarstvu, sa svoje strane, doprinosi i udruženje novinara Srbije koje, pošto je izgubilo ugled, podršku i veliki broj clanova, cuva jednu staru zgradu od svojih kolega koji su proteklih godina bili prinudjeni da formiraju sopstveno udruženje. Kao što je Francuska 7, na žalost, poslednja adresa na kojoj se brani jedna propala politika tako su dogadjaji oko ove stare zgrade u nekadašnjoj ulici Generala Ždanova poslednja metafora jednog vremena u kome su lažni simboli moci i jalove institucije bili važniji od ljudi, a televizijski programi legitimniji od stvarnosti. Potreban je izgleda i sam general Ždanov da bi se jedno udruženje novinara uselilo u prostorije udruženja novinara, a da ne mora da plati simbolicnu ulaznicu u to "visoko društvo" okupljeno oko niskih ciljeva.
Ratovi i revolucije donose najteže moralne ispite, ali istinska moralna iskušenja dolaze tek posle pobede.Veliko je pitanje može li se covek i posle revolucije ponašati prema moralnim kriterijumima koje je zahtevao od drugih onda kad su drugi bili ono što je on danas. Osim toga, moralni zakon menja se sa vremenom kao što se menjaju gradovi ili ljudi, da ne govorimo o zvezdanom nebu nad nama koje se, na žalost Kantovih idealistickih sledbenika, na pocetku ovog veka menja nepovratno i neopozivo. Tokom trinaest godina svoje duge vladavine naša se bivša vlast bezmalo o svakoga u odredjenom trenutku ogrešila, skoro svako je u nekom trenutku bio žrtva te naucnofantasticne avanture kojoj su žrtve bile jedini smisao. Posle petog oktobra, osim malog broja vlastodržaca i uživalaca privilegija, svako se, na neki nacin, osecao kao pobednik. Takva situacija je u citavom društvu dovela do velikog broja nezadovoljnih ljudi koji misle da su dobili manje nego što zaslužuju. To je ponekad izvor cestih nesporazuma i moralnih posrtanja kakva nam se dogadjaju svaki dan. Pogrešno bi, medjutim, bilo prestrogo suditi ljudima i medijima nakon pedeset godina jednoumlja okoncanog agonijom jedne u osnovi šizofrenicne politike koja je, shodno svojoj prirodi, medije, kao i ljude, suprotstavljala jedne drugima deleci ih na režimske i antirežimske, patriotske i izdajnicke, vladajuce i opozicione. Našoj demokratiji, koja je, na kraju iscrpljujuce borbe posle koje smo vec bili izgubili nadu, došla kao neka vrsta neocekivanog poklona, ne bi trebalo postavljati prevelike zahteve, a našim medijima bi trebalo dati vremena za povratak u buducnost i slobodu koja nam se, pri kraju dvadesetog veka, cinila kao san koji nece biti ostvaren, a danas, po ko zna koji put, vidimo da nece umeti da peva kao štu su sužnji pevali o njoj. Bilo bi naopako da je obrnuto jer, kao što kaže Andric, sloboda je san, san kome najcešce nije sudjeno da ce biti ostvaren, ali jadnik je onaj koji ga nikad nije sanjao.

03. jun. 2001.

 NIKO NE SME DA BUDE TUŽAN

"IZ JEDNOG STAROG DNEVNIKA "

BORBA, 15 - 16.01.1994.

 Nikada nisam vodio dnevnik.Oduvek sam bio ubedjen da u najdubljim predelima duse covekove ima nesto sto nije za pisanje,a svako pisanje je pisanje za javnost,iako se pisci dnevnika izgovaraju da pisu za sebe.Meni se uvek cinilo da najskrivenije tajne ne treba odavati nikome,a to znaci ni sebi.Mislim da se moja najdublja osecanja,moje najsustinskije emocije,ono sto ja u stvari jesam,ne nalaze cak ni u mojim pesmama.To je nesto sto se nalazi dubioko u meni,sto ja celoga zivota osecam ali ga nikad necu napisati.Ideja o vodjenju dnevnika mi je oduvek bilo nepristojno zavirivanje u sebe,otvaranje onoga sto je stvoreno da bude zatvoreno. Ukratko,ima stvari koje nisu cak ni za dnevnik.Eto,zbog tih stvari dnevnik nikada nisam pisao.A ovu ponudu sam prihvatio jer ovo u stvari i nije dnevnik,nego prilika da covek na ozbiljnom mestu kaze nesto o sebi.

 Ja se,na primer,uopste ne druzim sa poznatim licnostima cija imena sama po sebi ostavljaju ubedljiv utisak na citaoca.Ja se ne druzim,takoreci,ni sa kim osim Milice i Ljiljane cija prezimena vas nece fascinirati.U kafani nisam bio ima tri godine.Ono malo prijatelja sto sam imao pogubio sam negde u vatrama besmislenih politickih rasprava.U kucu nam danima niko ne dolazi.Znam,ljudi se plase da nas svojom posetom ne izloze prevelikom trosku.Plasimo se i mi,pa zbog tpoga ne idemo ni mi kod njih.Boga molimo da neko dete u komsiluku ne slavi rodjendan i potajno se nadamo da nam se niko ove godine nece zeniti ni udavati.

 CETVRTAK, 06.JANUAR

  Nesa se telefonom javlja iz Kavadaraca,sa turneje "Galije" po Makedoniji. Kako je tamo,pitam.Kao u Americi,kaze Nesa,prodavnice su pune robe,a ima i dosta Amerikanaca.Razgovaramo malo o novoj ploci za cije snimanje vrsimo pripreme.Nismo bas nacisto ni kakva bi ta ploca trebalo da bude.U ovako teska vremena najbolje prolaze vesele pesme.Kad bismo umeli mi bismo takve pesme i napisali,ali kako pobeci od stvarnosti,kako se oteti saznanju da je ceo nas zivot jedna velika balada ciji se refren zarazno ponavlja u pravilnim intervalima.Prisecamo se nase prethodne ploce koju smo,pod nazivom Istorija,ti i ja,objavili daleke 1991.Snimali smo u Podgorici,koja se u to vreme zvala Titograd,producent nam je bio Niksa Bratos iz Zagreba,izdavac iz Beograda.Snimali smo u februaru,ploca je objavljena u martu,a rat je izbio u aprilu.Sve pesme na toj ploci najavljivale su ono sto dolazi,oluju koja ce Titogradu promeniti ime,Niksi unistiti rodni Travnik,"Galiji" odneti gitaristu koji se na prvi pogled razlikovao od nas ali se ovde osecao kao kod kuce,cak prijatnije nego u svom Briselu u kome je odrastao i sad se u njega vratio.On,taj crnac koji je nosio u prstima ono sto samo crnci imaju,poznaje ove ljude i narode bolje od svih onih ministara koji tamo u njegovom gradu bezuspesno kroje nasu sudbinu.Nesa i ja zakljucujemo da on sigurno zna mnogo toga sto oni ministri mozda ne znaju.Mozda je on jedini covek u Briselu koji zna svetu tajnu balkanskog pakla,ali ga niko za nju nece pitati.Zan Zak Roskam,tako mu je ime,adresu i telefon ne znam.Otisao je ljut i nikome od nas se vise nije javio.

 PETAK, 07.JANUAR

 Na kanalu najgledanije televizije koja ima najkvalitetniji program, najzanimljivije emisije,najbolje voditelje,najlepse voditeljke,najcistiju sliku i najskromnijeg direktora – gledam koncert Djordja Balasevica.Volim pesme tog srecno ozenjenog vecitog mladica i zaista mi prijaju njegove mirne,ravnicarske rime sa snagom Dunava i sirinom slovenske duse.Ono sto mi smeta ove veceri je njegova potreba da se opet pravda i objasnjava da,kad je pisao neku pesmu,nije mislio ono sto mi mislimo da je mislio.Dobro,triput je video Tita i spevao mu zakletvu,posle je pevao kako ga plase "ljica koja govore lj"(jer oni su prljavi po pravilu),u vreme pritisaka na kosovske Srbe 1986.pretio je da mu se ne lomi bagrenje i prizivao nekog ko ce da zavede red(jer red je red),da bi prosle godine tog istog koji je dosao i tamo zaveo red pesmom zvao da ode.Neko,kao na primer moja zena,ce u ovome prepoznati jednu politicku nedoslednost ali ja sve te pesme volim i postujem nezavisno od politickog stava autora.Pesma je stvar osecanja,a ne poltike.Svaka pesma koja ima u sebi nesto sto ne umem da definisem za mene je dobra pesma.Ne shvatam zasto se neko politicki pravda zbog dobre pesme kao sto je "Ne lomite mi bagrenje" ili "Racunajte na nas",svejedno.

 SUBOTA, 08.JANUAR

 Drugi dan Bozica.Ne mogu da zivim od narodnjaka.Rokeri su doziveli pravi debakl.O tome sam danas razgovarao sa malom Natasom(ona ne voli da je zovem mala),voditeljem emisije "To je samo rokenrol" na Drugom programu Radio Beograda.Zasto su rokeri porazeni na ovim prostorima?Tome je svakako doprinela i nasa vlast posdsticuci sve sto je "nase,narodno",a guseci ono sto je doslo iz sveta,identifikujuci tako narodnjake sa nama a rokenrol sa "Novim svetskim poretkom".Neke cinjenice,medjutim,ni najvatreniji borci za rokenrol ne mogu osporiti.Takozvana novokomponovana narodna muzika je zaista autenticna muzika ovog naroda,ovog podneblja,ovog jezika.To je muzika palanke,ni sela ni grada,muzika onoga na sta lici Paracin,Svrljig,Surdulica,Mladenovac i vecina drugih mesta u kojima zivi nas narod.Ta muzika je upravo zvuk onoga sto mi u stvari jesmo, ni istok ni zapad:spoj evropske tehnologije i turske tradicije.

 S druge strane,rokenrol je muzika pravljena po obrascu engleskog jezika i to zaista nije nasa muzika.Melodija u rokenrolu prilagodjena je melodici govora u engleskom jeziku i samo na tom jeziku rokenrol zvuci kako treba.Da nije tako postojala bi bar jedna svetski poznata rok grupa koja peva na spanskom jeziku kojim se govori na dva kontinenta.Ili francuskom,na primer.Druga cinjenica bitna za pobedu narodnjaka je surova istina da nasi rokeri za sve ove nesrecne godine nisu napisali dve pesme koje valjaju.Od pocetka ovoga rata oni su ubedjeni da je dovoljno otvoriti prozor svoje sobe,viknuti "ja sam za mir" i hitro taj prozor zatvoriti.Dok su nasi rokeri organizovali koncerte sa kojih su porucivali "Ne racunajte na nas" onima koji na njih nikad nisu ni racunali,narodnjaci su pisali pesme.I evo rezultata.Konacno,kategorije kao sto su uzajamna solidarnost,postovanje pravila igre i visok nivo interpretacije krase mnoge nase narodnjake a skoro da su nepoznate srpskim rokerima.Prema tome,treba posteno priznati poraz i krenuti u novu bitku za ljude koji vole nase pesme,bez medjusobne zavisti i predrasuda.

 PONEDELJAK, 10.JANUAR

 Za doruckom Rada,Branko i ja razgovaramo o dnevniku dr Mire Markovic.Mojoj zeni nikako nije jasno zasto neko ko potice iz jedne od dve "dinastije" koje su vladale Srbijom posle Drugog svetskog rata stalno postavlja neka pitanja i cudi se nad ovim sto nam se dogadja pitajuci se iz broja u broj Duge  kako je do ovoga doslo.Kako se ta drugarica ne seti da bar deo krivice za ovo sto nas je snaslo potrazi u sopstvenoj kuci,pita se moja zena.Zasto je ona sebi u ovoj predstavi dodelila ulogu posmatraca kad je ona jedan od vaznih ucesnika u ovoj drami?

Ne znam,odgovaram ja.Ma nemoj,dok njen suprug budno motri nad Srbijom dr Mira Markovic sa nebeskih visina vlasti pokusava da me ubedi kako ona sa Slobodanom Milosevicem nema nista.U njihovoj kuci ona je levica,a on je desnica.Kad izadju iz kuce i on je levica,a desnica su prljavi nacionalisti koji su nas dovde i doveli.Ta drugarica zaboravlja jednu stvar: i u kuci i van kuce ona je na vlasti,zavrsava svoju tiradu moja vidno uzbudjena zena.

 UTORAK, 11.JANUAR

 Dolazim u redakciju i zaticem neuobicajenu uznemirenost.Obavestavaju me da su na nasem programu "podeljeni" prvi prinudni odmori.Koleginice Jasminka Dokmanovic,Svetlana Vukovic,Ana Kotevska,Bojana Zizic i kolega Goran Cvetkovic

postali su "zrtve rezima" koji im se ne dopada.Na moju nesrecu,tu lavinu koja je dovela do najnovijih prinudnih odmora u nasoj redakciji pokrenuo sam ja,podnoseci ostavku na mesto urednika u trenutku kad su tri koleginice odbile da rade u novogodisnjem programu.Znam,ponovo ce me optuziti da sam "Vucelicev covek,gori cak i od Vucelica" iako ja Vucelica nisam ni cuo ni video cetiri i po godine.Ne znam sta Vucelic misli ali ja mislim da svako ko hoce da se bavi politikom i da obara vlast treba da se uclani u politicku stranku koja mu se dopada i da se tamo bavi politikom.Ko nece da radi neka,brate,da otkaz.To je postenije nego primati platu a odbijati poslove pod izgovorom borbe za demokratiju.Onog trenutka kad budem onemogucen da ostvarim ono u sta verujem ja cu sam otici iz te firme.Do tada,kao i do sada,bicu joj sasvim lojalan,nikad protiv nje necu govoriti.

 SREDA, 12.JANUAR

 Peca Popovic me je po dogovoru cekao u podne na zakazanom mestu,ali ja nisam stigao da dodjem.On se naljutio i porucio da sam ja neozbiljan,sto uistinu i jeste tacno.Sa Pecom najvise volim da razgovaram o nama "nacionalistima" i njima "izdajnicima".Sukob tih nasih patriota i izdajnika,nasih kosmopolita i nacionalista,nasih agresivnih mirovnjaka i ratnika koji su "za mir" ponekad je takav da mi najvatreniji borci u tom sukobu deluju kao lutke na koncu koji niko ne pokrece,kao karikature.Kako drugacije okarakterisati,na primer,voditelje muzickih emisija Studija B koji govore engleski na srpskom dok pokusavaju da budu ono sto nisu niti ikada mogu biti.Deluju mi groteskno.Peca se sa ovim,verovatno,ne bi slozio i razgovor bi, bez sumnje, bio zanimljiv.Dobro,drugi put...

 CETVRTAK, 13.JANUAR

- Tata,jel' ti stvarno poznajes tog Djindjica,pitao me je vec peti put moj sedmogodisnji sin.

- Poznajem,sine.

- E,onda te molim da mu sutra odneses ovo.

Dao mi je malo izguzvan komad papira na kome je nesigurnom decijom rukom,iskrivljenim rukopisom bilo napisano:

 "U nasoj Srbiji niko ne sme da bude tuzan.Svi moraju da budu veseli.

 Posteno.Branko Kanjevac"

Sombor

Pančevo

 U BEOGRADU I OKOLINI

 Ima gradova koji ne počinju ni od žute table sa imenom grada,ni od prvog reda kuća koji najavljuje početak naseljenpog mesta.Za mene,a verujem i za većinu drugih ljudi sa ove strane Dunava, Pančevo počinje na jednom uzvišenju kojim se ulica 29.novembra u Beogradu penje na stari Pančevački most.Negde na polovini Dunava bacite pogled na šume i ravna polja sa druge strane reke i shvatite da se nalazite na tankoj,nevidljivoj liniji koja spaja različite svetove.Prelazak preko Tamiša posle dvadeset kilometara predstavlja samo formalnost,a to što i tamo,kao i u Beogradu, udjete u široku ulicu Dimitrija Tucovića najbolji je dokaz da iz nje,u stvari,niste ni izlazili.Tek pogled na tri male barke,koje se ravnodušno ljuljuškaju na mirnoj vodi starog,usporenog Tamiša,podseća putnika namernika da je ovo ipak neki novi grad.

 Predstava koju imamo o Pančevu mnogo je manja od njegove stvarne veličine.Blizina Beograda,ono što bi za čoveka bila prednost,za grad je najčešće hendikep.U senci tog ogromnog megalopolisa,uprkos svim svojim suptilnim različitostima, Pančevo decenijama nije uspevalo da potvrdi sopstveni individualitet.

Danas,medjutim,više nije tako.Taj geografijom i istorijom zaklonjeni grad koji je krajem devedesetih sačuvao čast srpske opozicije prestao je da bude mala varoš sa druge strane Dunava i postao simbol čitavog jednog vremena,možda najpre zahvaljujući Ofeliji Backović i Radio televiziji Pančevo, koja se u vreme bombardovanja,a naročito pošto je četa Miloševićevih uniformisanih legionara ušla u Draškovićev Studio B i okupirala pozicije za miks pultovima i kamerama,jedina suprotstavila elektronskom ludilu u glavnom gradu.A kad na kraju emisije vesti,saopštavajući prognozu vremena,simpatična gospodjica Katarina Vijatov..kaže “u Pančevu i okolini prevovladjivaće sunčano i toplo  vreme”,budite sigurni da se pod tom neadresiranom okolinom podrazumeva Beograd.Možda će se jednom u istoriji Pančeva poslednje godine dvadesetog veka pominjati kao zlatno doba,kao što se u istoriji Atine govori o Periklovom dobu,iako bi se Ofelija uz nekog savremenog Hamleta možda osećala bolje nego uz Perikla.

 Božja je,medjutim,nepravda da grad u kome je u ključnim trenucima za budućnost sačuvana tanka nit demokratije u Srbiji,u narodu bude poznat po buvljoj pijaci.Očigledno,kultura i politika ni u ovom slučaju nisu mogle bez ekonomije.Takav je zakon.

 I u Pančevu,kao i u drugim našim gradovima,ovih dana se oseća atmosfera jedne apatije i razočaranosti.Simpatizeri i članovi nekadašnjih vladajućih stranaka razočarani su jer su izgubili savezne izbore,a simpatizeri nekadašnje opozicije depresivni su jer su izgubili političkog protivnika.Da ne bi dolazilo do samoubistava i drugih neželjenih efekata protivnik se ipak povremeno pojavljuje tek da podseti na dane svoje vladavine tokom kojih smo najčešće trošili adrenalin,jer nam je sve drugo nedostajalo.

 U Pančevo me često,svojim starim Opelom koji se dugo pali i često zanoveta na putu,vozi Petar Janjatović,jedan od onih ljudi koji ovom gradu daju malo neophodne atmosfere rokenrola,koja često nedostaje mirnim,konvencionalnim gradovima sagradjenim po strogim,carskim propisima u beskraju Ravnice.

 Pančevo znači mala Panonija ili Panonska krajina.Njegova se istorija deli na graničarsko doba,madjarsko doba i srpsko doba.Možda su ti slojevi istorije,ti tako različiti periodi u razvoju ovog grada,razlog što se u Pančevu ne možete osećati kao kod kuće.Bilo da ste u Uspenskom hramu(koji se trenutno renovira),u ribljem restoranu ťKatarkaŤ ili u modernom kafeu,u svakom trenutku osećate da ste u jednom gradu čija istorija nije rekla poslednju reč,za razliku od Beograda,u kojem,ne samo zbog ruševina koje vas opominju na prošlost punu grešaka, osećate višak istorijskih dogadjaja,koji su se,kao neki tužan refren, ponavljali u pravilnim razmacima svakih pedeset godina.

11.12.2000.

Zrenjanin 

 POSLEDNJA ODBRANA VUČINE ŠČEKIĆA

Posle sat vremena vratolomne vožnje kroz bespuća Srednjeg Banata, dva moja dobra druga,jedan u kožnoj jakni,drugi u crnom kaputu, upadaju u kancelariju Vučine Šćekića,neobično elegantnog gospodina čije bi vas ime i prezime,samo po sebi,moglo uplašiti.Pošto smo popili kafu i malo ogovarali dr Draška Redjepa i karavan DOS-a koji,sa slikama lidera na šoferšajbnama autobusa,upravo beše protutnjao Zrenjaninom, raspoložen i neobično prijatni gospodin Šćekić, sa osmehom i filozofskim mirom osudjenika koji,kao i većina upravnika naših najboljih biblioteka, posle 23.decembra očekuje izvršenje kazne, tihim glasom nas poziva da podjemo na zakazano mesto, nenametljivošću i ljubaznošću poručujući da je ovo veče možda bilo poslednja prilika da se upoznamo. U to ime,sa dužnim poštovanjem i zahvalnošću, uručujem mu bibliofilsko izdanje svoje nove knjige,pre nego što ćemo se, uskim drvenim stepeništem,kroz špalir nasmejanih bibliotekarki i gomilu pročitanih knjiga,popeti do misterioznog potkrovlja u kojem se u Zrenjaninu okupljaju zatočenici poezije.

 U sali uobičajena slika.U prvom redu dve divne gospodje u najboljim godinama,od kojih je ona u crvenom kompletu slušala umetnika blago otvorenih usta i širom otvorenih očiju.Jedan gospodin,intelektualac sa bradom, koji se povremeno osećao zamišljenim nad kvazifilozofskim porukama nedovršenih stihova nedovršenog pesnika, Ivana sa mamom,dama u crvenom kompletu,sa krupnim,crnim očima(kupila knjigu,sa posvetom),dve najbolje drugarice,lekarka koja piše pesme,nekoliko slušalaca nekih starih, prevazidjenih radio emisija,dvadesetak nenametljivih posetilaca i dve poslovično ozbiljne radnice biblioteke,sa prstima pod čijim se jagodicama oseća prokletstvo i zavodljivost literature.Dovoljan je samo jedan pogled na to zanimljivo društvo pa da shvatite zašto biblioteka “Žarko Zrenjanin” poslednjih godina spada u red najboljih u Jugoslaviji, redovno objavljuje časopis “Ulaznica” i dodeljuje uglednu književnu nagradu “Todor Manojlović”,za moderan pristup poeziji.

 Zrenjanin je,na žalost, jedan od onih gradova o kojima ništa ne znamo.U Novi Sad smo odlazili na izlet,u Subotici smo prespavali kad bismo zakasnili na voz,a u Zrenjanin smo odlazili samo kad moramo.Čak se i u Rumuniju,dok su tamo bili Čaušesku i supruga,odlazilo preko Vršca.Da li je to osveta sudbine jednom gradu čije ime je mladje od skoro polovine njegovih stanovnika? Uspenska crkva(1746), Vavedenjska crkva(1777),Rimokatolička crkva(1862),Slovačka evangelistička crkva,

Reformatorska crkva(1891) i Sinagoga (sagradjena po planovima čuvenog arhitekte Leopolda Baumhorna) odolele su vremenu,ali je ime ovog starog grada jednom moralo da bude promenjeno.Za sve vreme svoga postojanja,sve do 1935.godine, Zrenjanin se zvao Bečkerek,sa raznim varijantama u izgovoru i pisanju.Doseljeni Španci su ga 1737.godine nazvali Nova Barselona,a u novijoj istoriji nosio je zvanične nazive Gros Bečkerek,Nadj Bečkerek,Veliki Bečkerek.Od 1935.godine postao je Petrovgrad,da bi posle oslobodjenja dobio ime po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu.

 U pisanim izvorima ovo mesto se,tada još kao selo,prvi put pominje 10.jula 1326.godine u dokumentu Budimskog Kaptola.Početkom 15.veka Bečkerek na poklon dobija despot Stefan Lazarević koji počinje da naseljava srpsko staniovništvo.

Turska vojska,predvodjena Mehmed - pašom Sokolovićem,1551. osvaja Bečkerečku tvrdjavu na putu za Temišvar.Posle bitke kod Sente 1697.godine austrijski vojvoda Eugen Savojski osvaja Bečkerek,ali su Turci odavde konačno proterani tek 1716.godine.Požarevačkim mirom.Zrenjanin je 1718.godine pripao Austriji,odnosno Ugarskoj. Oslobodilačka srpska vojska je,označavajući završetak Prvog svetskog rata,u grad ušla 1918.godine,možda istim putem kojim smo nas trojica,u starom  crvenom Golfu, izašli iz ovog najurbanijeg od svih vojvodjanskih gradova,sumirajući utiske o toj tihoj decembarskoj večeri,dok se gusta panonska magla, poput paučine, spuštala na krovove starih zrenjaninskih kuća.

12.12.2000.

Vršac

 JEDNA SLIKA,JEDNA PESMA 

Vrsac je najintimniji od svih gradova sa područja nekadašnje austrougarske monarhije.On je dokaz da je i ta država,za koju se verovalo da se u njoj zidalo i radilo sve po zakonu,ipak trpela izuzetke.Najveći izuzetak u Vršcu je,medjutim,delo prirode.Vršački breg,sa čuvenim vinogradima rasporedjenim u njegovom podnožju izrastao sam od sebe kao kakva tajanstvena odstupnica u zaledju ovog osetljivog grada prva je razlika koju osetite kad iz pravca Beograda,ne skrenuvši ni za Devojački ni za Alibunar,besprekornom glavnom ulicom dodjete na Trg pobede.Ne samo taj breg nego i povremena blagobrdovita topografija pomažu vam da,kad ste u Vršcu,u svakom trenutku znate da niste u Subotici,Temišvaru ili Pečuju.Dok su se drugi panonski gradovi vremenom,narcisoidno uživajući u svojoj lepoti,pretvarali u muzeje Vršac je,izgleda,živeo.Sa svojom intimnošću i povremenim odstupanjima od geografskih i arhitektonskih pravilnosti Sombor i Kapošvar su možda jedini gradovi koji bi se mogli uporediti sa Vršcem.

 Kao i pre ko zna koliko godina Vršac i danas ima 35 000 stanovnika, pozorište,gradsku kuću,vladičanski dvor,nekoliko crkava,staru apoteku, hotel i aerodrom.Sa centralnog trga oko kojeg se sa jedne strane tiskaju male zanatske radnje,berbernice,prodavnice četaka i zanatske radionice,a sa druge banka i internet kafe,pod nenametljivim dahom povetarca sa obližnjih rumunskih Karpata blago se povijaju grane tek zasadjenih stabala uz pomoć kojih ravan pločnik podloge dobija smisao života,a vešta vršačka demokratska vlast glasove birača.

 Nagli razvoj Vršca započinje posle 1717.godine kada je on postao glavno mesto distrikta, a naročito posle 1720.godine kada ga naseljavaju Nemci, Srbi i Mađari. Postojala su dva dela, Nemački i Srpski Vršac koji su se paralelno razvijali kroz ceo XVIII vek, kao samostalne opštine sve do njihovog ujedinjenja 1795.godine. Krajem XVIII veka Vršac je konačno postao značajan privredni, administrativni i kulturni centar.

 Možda bi se najpre ruske crkve,po svojoj lepoti i neočekivanom,nesvakidašnjem izgledu,mogle uporediti sa vršačkim,iako najmarkatnija od njih,crkva Sv.Gerharda neodoljivo podseća na Vothiv Kirhe ili katedralu na Štefans placu u Beču.

 Od poznatih Vrščana,osim nezaobilaznog Jovana Sterije Popovića,dovoljno bi bilo pomenuti slikara Paju Jovanovića i pesnika Vaska Popu, čije bi nam jedna slika i jedna pesma rekle više o ovom čudesnom gradu od svakog novinskog teksta.

VRŠAC

U vinogradarevoj ruci
Pruženoj iz oblaka
Zlatan grozd

U jednom zrnu kula od kukuruza
U drugom čaroban breg
U trećem ravnica majka

U ostalim zrnima
Ulice zaspale u podne
I poslednje neukroćene gajde
Veće nego Gradska kuća

I neki visokoučeni zvonici
I pšenični dvori i škole tišine
I radionice ljudi-pčela

Vinogradareva ruka pomaže
Grozdu da zri
I brani ga od ptica zlatokradica.

 Rastanak sa Vršcem ne doživljavate kao rastanak sa gradom nego kao rastanak sa prirodom,prva je misao koja mi je pala na pamet dok smo se uskom,krivudavom ulicom izvlačili ispod nadvožnjaka koji deli poslednje obronke Karpata od ravnodušne panonske nizije, u kojoj razlike medju ljudima nadoknadjuju nedostatak promena u eksterijeru jednoličnog,na momente deprimirajućeg pejsaža.

13.12.2000.

Kikinda

DALEKO OD PEŠTE

U čuvenom restoranu ťBela vilaŤ na periferiji Kikinde uskoro se uvodi nešto kod nas još neispitano-jedenje na sat.Platite dva sata,kao na internetu,i jedete sa ponudjenog repertoara šta god hoćete,koliko god možete,za vreme koje ste uplatili.U obližnjem Mokrinu postoji pijenje vina na sat,ali jedenje se prvi put kod nas uvodi u Kikindi.Dok vlasnik ovog restorana Novica Andjelković,marksista po ubedjenju, objašnjava odabranom društvu u uglu velike sale prednosti ovog noviteta poznati kikindski prozaista Miloš Latinović,uz čašu crnog vina,degustira salatu sa pečurkama i prazilukom u banatskom sosu.Za to vreme,po nekom nepisanom redu,jedan za drugim gase svetlo na svojim stonim lampama posetioci još jedne u seriji mojih predizbornih književnih večeri,od kojih ću najlakše pamtiti gospodjicu Tatjanu Tatić,eksperta za američku avangardnu poeziju zaposlenog kao prevodilac u industriji crepa “Toza Marković” i mladu pesnikinju Dubravku Milenković,čija će se prva knjiga uskoro pojaviti u knjižarama Stylos.

 Kikinda je mlado mesto,osnovano u današnjem obliku tek u 17.veku na prostoru stare,isušene močvare,danas veoma lep,uredjen grad sa najprostranijim trgom u Vojvodini,u naletu patriotskog zanosa pod rukovodstvom čuvenog Raje Popovića nazvanog Trg srpskih dobrovoljaca.Na tom trgu nalazi se čuveno kikindsko pozorište u kome je nedavno izvedena prvi put,kažu basnoslovno plaćena,drama ťDaleko od PešteŤ,Svetislava Jovanova u režiji Dušana Petrovića.Iako je predstava,po mišljenju kritike,prosečnog kvaliteta,u simboličnost njegnog naslova ne bi se moglo sumnjati jer je Kikinda zaista uvek bila nekako daleko od Pešte,igrajući u prošlosti uvek na kartu nesloge izmedju Pešte i Beča toliko uspešno da je Marija Terezija lično dodelila ovom gradu status autonomnog dištrikta.

 Kako istorija već zna da se poigra sudbinom naroda,država,pa i gradova tako je Kikinda,izgleda,dobila ime po madjarskoj reči kekenj,što znači grm ili žbun.Onome kome se ova teorija ne dopada za utehu ostaje turska reč ikindjija,što je ime za neku vrstu čibuka koja se koristila u stara,turska vremena.Iz tih vremena potiče i Suvača,posebna vrsta mlina koji su pokretali upregnuti konji,od,kojih su godine,nepogode i ratove do danas u svetu preživela samo dve-jedna u Holandiji i ova u Kikindi(na slici).

 Iako centar Kikinde odiše nekom nesvakidašnjom lepotom i lakoćom, banatski ljudi su nekako teški,što se ne bi moglo zaključiti ni iz geografije,a još manje iz viceva o Lali koji daju sliku o ravnodušnosti,ali ne pominju ostale osobine.

 Budjenje u Kikindi je prijatno,naročito ako je tokom noći padala gusta banatska kiša,a jutro u ovom gradu otkriva lepotu njegovih fasada,svetrlost ulica i svečanost u enterijeru elegantnih, bledožutih kikindskih crkava.Dobra kafa,uz muziku koja vam ne smeta dok čitate novine,može se popiti u kafeu "Art",besprekorno uredjenom u maniru najboljih bečkih poslastičarnica,daleko od Pešte.

Radoman Kanjevac

DOPISNICA Novi Sad

KAKO OPISATI JEDAN GRAD?

Jedno popodne u klubu "Prometej",na Trgu Toze Markovica,sa piscima i prevodiocima,dok te slike Milivoja Jugina,sa providnih,kao nepostojecih zidova, podsecaju na prve letove u stare,nepoznate svetove.
Jedan pogled sa Petrovaradina u dubinu panonske ravnice,koja se vidi kao na dlanu,ispresecana kanalima i Dunavom,tom vojvodjanskom linijom života.
Jedan pisac,nikad ozbiljno shvacen za vreme bivšeg života,sve bolji i ozbiljniji kako se bližimo smrti.
Jedan muzicar,sa po jednom nežnom baladom u svakom džepu,neskroman u svojoj skromnosti,pun komplimenata za prisutne i kritika za odsutne,velemajstor u nedoslednosti i veštini pateticnog,slatkorecivog zavodjenja.
Jedan odbojkaški klub koji je sacuvao cast našeg kolektivnog duha u vremenu kad nam ništa kolektivno nije išlo od ruke.
Jedan politicar koji je snimio pesmu za televiziju cijim je ranijim mocnim zaštitnicima obecavao vešanje.
Jedna posveta na stranom jeziku, Secaj se veckrat na Vali, na kraju krajeva,kad se sve sabere,važnija od svih književnih nagrada koje je Aleksandar Tišma dobio za života.
Jedan reditelj ciji su filmovi o neobicnim ljudima nosili u sebi neodoljivu privlacnost avanture i prokletstvo umetnosti.
Jedno osecanje pripadnosti ljudima koji se razlikuju.
. Jedna Matica koja je bila i ostala tako jednostavno srpska u deceniji kad je sve srpsko izgledalo komplikovano.
Jedan Karolj Vicek i jedno cudesno pozorište.
Jedan koncert sastava "Love Hunters",u svecanom casu kad Milan Mumin sipa toplo pivo na svoju hladnu glavu i promuklim glasom izgovori nerazumljivu recenicu koju pamtite godinama.
Jedna ulica koja izlazi na reku,kroz park u cijem jezeru plove tri labuda i dve nežne plovke.
Jedan pesnik koji je voleo jednu Svetlanu,u Mostaru,jedne jeseni.

Radoman Kanjevac